мушки глас га је удубљивао у сваку
причу коју би причао. Свака прича је
била занимљива да Фелицитас није
трептао и мицао се све до њеног
краја. Ова прича коју му је дјед
испричао је била лијепа и поучна али
буди у њему жалосна и тужна
сјећања која му непрестно навиру и
чине му живот тешким. Опет исти
кауч, иста столица. Пропали стари
смеђи кауч прекривен чупавим
тамно зеленим покривачем. Дјед је
стално лежао на њему па је у средини
био удубљен. Дјед се често окретао
због болова па је покривач био
погужван и на ћошковима пресавијен
сам на себе, а ти пресавијени
ћошкови бијаше бијеле боје. Кућица
је била малена, са једном великом
просторијом и купатилом. Један
прозор је красио кућерак од дрвета.
Била је сама на сред врха брда. Око
ње борова шума, густа и
непрегледна. Дрвена, стара, улазна
врата су била изгребана парницама,
захваљујући разноразним
животињама које су се мотале око
кућице. . До врата се налазио велики
прозор, који је био подјељен дрвеним
штоковима на четири мања дјела.
Изнад прозора, тачно на средини се
налазила окачена лампа која је ноћу
освјетљавала улазна врата. На крову
је био стари цријеп који је временом
позеленио. Без обзира на њен изглед
кућа је одисала срећом и љепотом.
Под је био дрвени, а на средини је
лежао стари, прљави и подерани
тепих. На њему је био омањи дрвени
столић и на њему посуда која је била
пуна домаћег воћа. Столић је био
облика правоугаоника. Три ножице
стола су биле танке и стајале су укосо
ка средини стола гдје су се састајале,
а на њима је био дебели, дрвени,
рапави комад. Био је ишаран разним
нијансама смеђе боје. Фелицитас се
присјећао дједовог лика који лежаше
у кревету и причаше. Дјед је имао
кратку косу која се потпуно
повлачила на средини главе, а затим
се састајала на потиљку. Била је
Argus Books Online Magazine #13
сиједа, са неколико сивих власи косе.
Чело је било наборано дебелим
бријежићима, а на његовом дну су
биле двије спојене чупаве обрве које
су наткривале његове скоро
провидне очи, као да су биле без боје,
тек се само мало назирала сивкаста
боја. Увијек је на себи носио дебели
сиви, плетени џемпер који је
прекривао његову бијелу кошуљу.
Џемпер је имао велике црне дугмади
које су се на средини стомака
напрезале да споје двије стране
џемпера јер је његов стомак био
огромно надуван, као хелиумски
балон. Доле је носио црне самотне
хлаче, које су биле утрпане у његове
бијеле плетене чарапе. Наспрам дједа
сједио је Фелицитас. Притискао је
својом малим дјечијим дупетом, малу
истесану, глатку, излакирану
столицу. Сједиште је било
прилагођено таман за његову
величину, а наслоњач је био мало
дужи тако да се могао наслонити
читавом главом на њега. Столица је
била свијетло смеђе боје, а на њој су
се видјели годови дрвета. На
наслоњачу је имала три преграде, а
ножице су биле повезане са обе
стране са по двије дрвене пречкице.
Фелицитас је обожавао сједити и
слушати приче у њој. Дједов и
Фелицитасов положај је био у цен