Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #13 | Page 59

није ни схватао. И сада то сјећање носи у својим мислима, са истим бојама и са истом свјетлошћу као и тог јутра. Сјећа се сунчевих зрака на свом лицу. Сјећа се њихове топлине. Снага свијетлости је огромна и још увијек му даје снагу, након толико година. Миловање његовог оца, загрљај среће и спокоја. Нико не би помислио да је то крај сунца и уопште свјетлости. Дуго је гледао у сунце, као да је знао да се поздравља и раставља од њега. Ставио је руке на прозор као да му је махао. Његове руке су прекриле средину површине а сјенке његових таники, малих, дјечијих прстића су се осликавале на његовом малом, глатком и меканом лицу. Сунце као да га је грлило својим зрацима. Фелицитас је шкиљио очима, гледајући сунце не трепчући, док је оно бојило његову бијелу кожу у златну боју. Сунце је његово махање озбиљно схватило. Отишло је и још се није вратило. Граница људског живота се знатно смањила. Просјек је био четрдесет година. Фелицитасу су оба родитељ умрла. Прије пет година му је тмрла мајка а прије двије године отац. Живио је сам у омањој кућици и све што је имао су његова урезана дјела због којих је био неописиво срећан и радостан. Дјела због којих је живио или боље речено која су му давала снагу за животом. Та дјела су била његова храна. Оловка и папир нису већ дуго имали намјену. За писање се користио камен, танки камен, који се правио сасушивањем глине. Писало се танким дрвеним штапићем, а читало се прстима. Фелицитас је писао од своје шеснаесте године. Живио је за своје пјесме у којима је испољавао и срећу и тугу. Оне су му биле најбоље другарице. Његова љубав и његова срећа. Имао је једног ликвидиума и неколико цибума. Тако је преживљавао. Трампу је вршио давајући у замјену своје пјесме, јер су људи уживали читајући његове стихове који су били као извор среће и доброг расположења, врили су од мудрости и поучних идеја.
***
Ново јутро, за вас што читате, али Фелицитас га је одавно престао звати тако. Зашто га звати јутром ако сунце не излази, ако се ништа не мјења, ако је и даље ноћ? Звали су то први дио ноћи или примапарс. Вријеме се одавно изгубило. Знало се само за први дио и други дио ноћи. Можда је тако и боље, замислите да ми немамо времена, да нико не жури, да осјећај задовољства није ограничен, да не мислимо нешто што почне када ће завршити. Осјећај трајности је не замјењив!
Узео је свој штап и кренуо да прошета. Да осјети свјежину првог дјела ноћи, који је мирисао на јутро, али није га осликавао бојама јутра. Није било топлине сунчевих зрака, није било цвркута птица, травнатог зеленила ни росе на њему. Лагано је шетао. Са дубоким мислима се договарао, причао и свађао. То му је био ритуал који није прескакао. Тада је свој мозак користио максимално. Мирноћа и самоћа су га гађале разним и занимљивим размишљањима. Био је то рај за њега. Обожавао је нове мисли које су га храниле својом мудрошћу и стара сјећања која су га охрабривала.
Увијек се сјећао истих детаља и доживљаја. Сједио је у малој дрвеној кућици у дубокој шуми на високом брду. Био је код свог дједа. Волио га је много. Све до сада није изгубио лик његове старе фаце која је зрачила добротом. Читав викенд би проводио код њега, а на распусту би остајао и по неколико седмица. Бака је умрла донијела пустињу и дједовво срце. Дјед је живио сам. Тада је Фелицитас имао седам година. Обожавао је слушати дједа како прича. Дубоки, снажни, рапави,
Argus Books Online Magazine # 13 59