разлогом па тако и сада када је пао мрак почеле су да расту разне врсте биљака које су могле опстати у мраку без свјетлости и фотоциснтезе. Најчешће су узгајали: квис, дулће, вируленциус и салис. Хигијену су одржавали у оближњим ријекама и мору и помоћу биљака. Сво становништво се концентрисало у долинама ријека и на обалама мора. Још је расла једна биљка помоћу које су одржавали хигијену. Када би је преломили она би испуштала миришљаву пјену којом су се мазали и трљали и одржавали хигијену.
Та биљка се звала Мундициас. Она је била најважнија биљка у периоду мрака. Број биљака се смањио на само неколико врста као и животиња. Углавном није било отровних биљака. Број становништва се преполовио. Болесни и зли су помрли. Од животиња, становништво је највише узгајало: лану, вестибулума и цибума. Лана се користила за добијање материјала који су користили за прављење тканина за израду одјеће. Занимљиво је да се температура константно држала на истом нивоу. Аута се нису могла возити, бушотине нафте нису функционисале, а аута се неким чудом нису могла уопште упалити. Вестибулума су користили као превозно средство које је вукло за собом неку врсту кочије, јер је вестибулум могао да види неколико посто у мрклом мраку. Цибума су искључиво узгајали због меса које се лако сушило и могло се скоро живо јести. Најрјеђа животиња је била ликвидиум. Она је давала смјесу сличну млијеку али њих је остало било само пар десетина у читавом свијету и споро су се размножавале. Трговина није постојала у облику куповине-продаје него само у облику трампе или замјене. Сви су нешто умјели да раде, па су се тако трампили за обострано добро. Послије десетак година од коначног заласка сунца људи су се као и обично снашли и уравнотежили по питању проблема свјетлости и створили нове струке. Најпопуларнији су били пјесници, пјевачи, свирачи, привредници, професори и научници. Саградили су нове интересе, нове правце и нова рјешења. Школе су и даље функционисале. Жеља за науком је била огромна. Сви су жудили за науком. Људи су уистину били срећни! Али опет у срцима и мислима су жарко жељели да се сунце опет некада врати да их огрије својим зрака и да поново прогледају. Сви су жудили за истим циљем и истом жељом, која је висила у зраку, да ли ће се остварити или неће!?
***
Фелицитас је био пјесник и писац мудрих прича и пословица. Имао је само двaдесет година. Био је одличан ученик, који је завршио гимназију. Читаво школовање му је протекло у мраку, али тај мрак га је доста мотивисао. Захваљујући мраку препустио се пјесмама које су га карактерно уздизале и начиниле од њега бољу особу. Одлучио је наставити школовање те је уписао студије књижевности. Највећи ударац од стране мрака је било то што људи нису могли читати књиге, па су сва предавања вршена усмено и записивана на глинене плоче. Био је прва година студија књижевности. Школовање је било бесплатно у периоду мрака. Живио је и за вријеме свјетлости. То је био дио живота којег се слабо сјећао. Али моменат када је задњи пут видио излазак сунца ће му бити вјечно зарезан у памћење. Задњи пут је видио сунце са осам година. Никада неће заборавити тај моменат. Моменат гашења свјетла и почетак паљења мрака. Отац га је пробудио у рано јутро, сасвим случајно. Фелицитас је гледао задњи излазак сунца, а да то
Argus Books Online Magazine # 13 58