и погледала низ ходник. Било је превише мрачно да бих ишта видела, али сам знала да је ту. Осећала сам његову близину, као кад је некад био поред мене. Прошлост се вратила када сам је најмање очекивала и натерала да се по ко зна који пут сетим …
* * *
Јул 1986.
-Лена, силази са тог дрвета већ једном!-Нећу! Млада жена подиже поглед ка високој крошњи. Тих година, у својим раним тридесетим, мама је носила кратку златно плаву косу. Увек је пратила моду. Многе њене колегинице су изгледале деценијама старије од ње. Од ње смо наследиле младоликост, Катарина и ја. Али и тврдоглавост. Мама понови повишеним гласом:
-Силази, да се ја не бих пела горе!
-Сувише си матора да би се пентрала по дрвећу!- чуо се одговор, али се девојчицино лице није видело. Гордана Станимировић беспомоћно спусти руке поред тела и окрете се ка кући.
-Мићо, немам намеру да се више расправљам са њом. Ти си на реду.
-Долазим! – одговорио је мушки глас из куће. У том се чуло шуштање лишћа и пуцкетање гранчица. Ни тренутак касније на земљи сам стајала ја. Тих година сам још увек била највећа брига својих родитеља Гоце и Миће.
Стајала сам пркосно и бесно севала очима. Увек су ме прекидали када ми је било најлепше, а бацила сам око на грану пуну трешања.
-Лена, хоћеш ли већ једном да одрастеш? – моја мајка је била бесна и ја сам то знала. Није ме било брига.
Нисам подносила то што су ми сви говорили: » Кад ћеш већ једном да одрастеш?« или » Понашај се као одрасла особа. « Како сам могла тако да се понашам када ми је било тек девет и по година, питала сам се. Имала сам детињство пред собом. Те јесени је требало да кренем у четврти разред. Први стихови почели да излазе из моје главе и полако стварају песме.
Лето осамдесетшесте, за мене није представљало никакво задовољство. Мрзела сам викендицу, мрзела сам Језеро, мрзела сам село у које сам морала сваки дан да идем. Највише ме је нервирало то што нисам имала са ким да се играм. Пеца и Неша нису били моја представа о идеалном друштву. После две недеље проведене са њима сваки дан се сводио на исто. А и Катарина је стално због нечег плакала.
-Идемо до Сретеновића. – закључила је моја мама и тако ме вратила у стварност.
-Шта ту има ново? – прогунђах за себе.
-Ако нећеш са нама, морам те оставити са Пецом и Нешом.
Гордана је знала моју слабу тачку, тако да нисам имала много избора.
-Хоћеш ли изаћи из кола већ једном? – мој отац је први пут тог дана повисио глас на мене. По лику, одмах би се могло закључити да сам татино дете.
Argus Books Online Magazine # 13 44