Научила сам да волим себе, своје мане, своје врлине, и оне карактерне и оне физичке. Очи су ми се смејале све чешће одражавајући срећан живот који сам себи створила. А стварала сам га дуго, постепено. Није било лако, али сам успела.
У стан су око седам улетеле сестре Јовановић са својим младићима. Изљубиле су ме и извукле уши.
- ' Ајде, матора, да ми још порастеш.- смејала се плавокоса девојка. – Стала си на метаршездесетдва и не мрдаш!
-Буди добра, мала, још увек сам старија од тебе.
-Ха, та четири дана.- одмахнула је руком. – То се не рачуна.
-Али зато сам ја старија од тебе две године. Марија, рекли смо да нема зезања на рачун година.- Јасна се намрштила, а онда рекла свом дечку:
-Срки, сешћеш овде, а Марија и Влада ће тамо.
-Ево је, већ командује. Као да је код своје куће.- Марија направи гримасу и сви уђоше у собу са осмехом.
-Одмах отвори поклон.- добацила је Марија преко рамена.
Нашла сам кутијицу и отворила је. Златни привезак у облику оловке сијао се на мом длану.
-Наручили смо га специјално за тебе. – рече Влада.
-Дивни сте! – изљубила сам их још једном. – Хвала вам, много вас волим.
Звоно се поново чуло. Стигле су Кети и Јела. Још само Катарина и све смо биле ту. Моје најбоље пријатељице, оне са којима проживите све среће и туге овог света. Сестре Јовановић су се доселиле у стан изнад нас пре много година. Марија и ја смо седеле у истој школској клупи осам година. Као сестре смо: свађамо се, миримо се, допуњујемо се. Она плава, ја смеђа, али истог раста – као неке необичне близнакиње. Јасна, две године старија од нас, и Катарина, две године млађа – заједно чинисмо једне другима друштво. Онда је у причу дошла Кети, моја средњошколска другарица. Маријина и моја супротност: црвена кратка коса, савест, рацио, али незаменљив пријатељ. И тако је дует постао трио, мали кружок. Уз Кети је ишла млађа сестра Јела. И сада смо већ морале да спајамо столове у кафићу. И сви су нас знали као „ сестре“. Свуда смо ишле заједно, као нека масовна појава, гласне, насмејане, чудили су нам се и дивили.
Ово је био најлепши тренутак на рођенданима. Била сам окружена људима које волим и сви су весело чаврљали. Као и сваки пут када су се састале, девојке су једва стизале да дођу до речи једна од друге, док су мушкарци, седећи са стране, причали о спорту и политици. Смех је одјекивао станом, а ја схватих колико сам срећна.
Ухватила сам себе да често гледам на сат, ни сама незнајући зашто. Око девет и петнаест чуло се звоно на вратима.
-Катарина, не личи на тебе да долазиш овако касно …- говорила сам отварајући врата, но нешто ме натера да застанем. Лице ми се скаменило када ми се поглед зауставио на наранџастој ружи која је лежала на прагу. Грло се стегло, а усне су одједном постале суве. Срце је убрзано почело да удара.
» Не, није могуће. « пројурило ми је кроз главу. Подигла сам цвет
Argus Books Online Magazine # 13 43