Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #13 | Page 41

* * * -Зар је од свих ресторана у Београду, морала да уђе баш у овај? – промрмљао сам за себе, сетивши се Богарта и »Казабланке«. Она, благо румених образа од хладноће, напућених црвених усана, стајала је на улазу у велику салу и одмотавала дуги зелени шал. Поглед јој се зауставио на младићу који је седео у сепареу. Њено лице је заблистало. Пришла му је брзим кораком. Приметио сам са дозом љубоморе како га је загрлила. Није ми промакао ни лаган пољубац који је спустила на његов образ. Било ми је криво, иако је тај младић био мој пријатељ, један од најстаријих. »Ех, Лено!« помислио сам и отпио мало „Пелинковца“ који ми је у том тренутку добро дошао. »Мислио сам да си постала прошлост, моја Лено. Зар ниси пре толико година изашла из мог живота? Зар је сав труд који сам уложио да те заборавим пао у воду? Зар је било довољно да крочиш у овај ресторан, један од хиљаду, па да се сетим свега? Мислио сам да си одавно само сећање. « Дубоко сам удахнуо не би ли отерао слике које су ми се ређале пред очима. Ко је могао да претпостави? Најбрбљивија, најтврдоглавија, најхрабрија девојчица коју сам икад упознао. Моја Лена! Да ли се променила? Сада је славна. Некада давно нико није знао за њу – само ја, Саша Радовановић. Враголасте смеђе очи су тражиле предмет истраживања незадржавајући се ни на једној ствари дуже од пар секунди. Мало је требало да је Argus Books Online Magazine #13 вечерас не препознам. Свиленкаста, њена смеђа коса је допирала скоро до струка. Њено лице, неупадљиво нашминкано, изгледало је вилински нежно. Знао сам да је била анђео и ђаво, дете и жена истовремено. Била је само оно шта је она хтела. Сваки пут другачија, а у души она иста. »Нема више Саре Кеј. У ствари, никад је није ни било. Она је само једна од ликова. « Окренуо сам леђа пару и наслонио се на шанк. Најчудније је то што је била млађа од мене само четири месеца. Ја сам се променио, одрастао сам, а она је остала дете. У својој двадесетседмој изгледала је као да има осамнаест. Девојче. -Ех, Лена! – уздахнуо сам. Имао сам осећај да ми је лакше сваки пут када изговорим њено име. Сетио сам се колико су та четири слова уносила напетости у моју свакодневицу б. Док сам је гледао како се весело смеје, хтео сам да полудим од жеље да јој приђем. Морао сам да се суздржим. -Зашто си морала да уђеш у овај ресторан? Барем их је Београд пун. Оставио сам чашу на шанк и изашао из велике сале. * * * -Марко, немаш појма колико ми је драго што те видим. - поновила сам по ко зна који пут те вечери. Марко се само смешио. – Мораш сутра доћи код мене пре но што одеш. Управо сам завршила роман и мораш да га видиш. – закључила сам. – Не би било фер да одбијеш, с обзиром да нећеш доћи на рођендан. 41