Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #13 | Page 40

мрзела саму себе због суза које нисам умела да зауставим, бола у грудима који нисам умела да спречим. Дуго нисам била сигурна у своја осећања. Нисам знала како изгледа не волети га. А онда сам полако заборављала његов глас, боју очију... Затворила сам врата детињих снова за собом и подигнуте главе кренула напред. Тражећи себе вратила сам се писању. Мисли ми скренуше на другу страну. Једна друга рана, ипак, није зарасла. Стајала је на срцу годинама.
-Доста!- прекорих саму себе.- Нећеш, вала, о томе размишљати.
Дубоко сам удахнула и погледала у тањир. Ручак се охладио.
-Где ли су ти кроасани?- претурала сам нешто касније по фиокама. Чула се звоњава телефона. Потрчала сам до дневне собе и успут, саплевши се о Леа, налетела на сточић који се налазио на средини просторије. Ударивши се о њега гласно опсовах. – Увешћу проклети телефон у сваку просторију. Хало?!
-Требало ти је више времена него иначе. Да ли си престала да тренираш? – чуо се весео глас са друге стране жице.
-Марко! – узвикнула сам одушевљено. – Имала сам осећај да си ти. Прекинуо си ме у тражењу... Хм, ево их... мљац!
-Извини, мала. Почећу да те зовем у време вечере, ако уопште стижеш да једеш.
-Онда очекујем твоје позиве после поноћи. Толико сам заузета у последње време да једва ручам, а камоли вечерам.- говорила сам устију пуних кроасана.
-Ти?! Немогуће! Лена, мораш код лекара.
-Зезаш ме, а?! Ударила сам ногу и нема нормалне мисли у мојој глави којом бих ти одговорила. Овај проклети сточић... Јој!
Застала сам за тренутак, а онда наставила:-Еј, бре, одакле зовеш?-Никад нећеш погодити.-Немој ми рећи да си у
Београду.
-Јутрос сам стигао. – уследио је дуго очекиван одговор. – Код тетке сам.
-Супер! Кад ћеш да свратиш? – одмах сам питала. Нисам га видела шест месеци и веома сам га се ужелела.-Видиш, у томе је проблем …-Немој ми рећи да вечерас одлазиш за Језеро.
-Не мораш да бринеш. Остајем до уторка, али сам веома заузет. Набављам нешто за продавницу... – застао је за тренутак.- Чекаћу те у понедељак, испред » Руског цара « у осам. Ок?
-Али, Марко …- нисам стигла да завршим, а слушалица је већ била спуштена. – Ух! – узвикнула сам бесно. Но, нисам била стварно љута. Упознала сам Марка на Језеру пре дванаест година и до сада се ни једном нисам наљутила на њега. Он ми је најбољи друг. Сетих се Марије. Требало би да назовем ту девојку. Од како је почела да се забавља са младићем са којим сам је упознала пре пар месеци, није имала времена ни за кога.
-Моја најбоља пријатељица. Ха! – рекох и одмахнух главом. – Да сам знала да ће заборавити на цео свет... Хм, него да видим шта ћу радити данас... Дан је савршен.
Argus Books Online Magazine # 13 40