сокова и покварено млеко у тетрапаку. Уследило је спремање стана које нисам смела више да одлажем. Из куће сам изнела кутије папира – неуспелих склопова речи, незавршених реченица, месец дана узалудно утрошених. Инспирација ми је све теже долазила. Имала сам осећај да сам из себе исцрпела све речи, сва осећања. Желела сам да доведем сваку реченицу до савршенства. Читала сам текст десетак пута – писала, брисала. Одједном, као да сам била презасићена. Иза себе сам имала роман, веома успешан, збирку прича и много, много објављених чланака. Често сам мислила о томе како ћу ускоро почети да радим на новом рукопису, али нисам знала о чему да пишем.
-Ако се не деси чудо, следеће године ћу живети на хлебу и води. – рекла сам намрштеног лица гледајући у тањир са храном. Хонорари које сам добијала у новинама нису били довољни да прегурам цео месец. Чак ни приватни часови српског језика које сам давала. Ипак …
Неки људи су своја осећања изражавали кистом, многи нотама, а мени је то успевало речима. Кад сам била мала мислила сам да сам неталентована за уметност, јер све што ми се догодило, што сам видела или слушала могу да опишем само на папиру. Хтела сам и ја да сликам, да свирам клавир, да играм балет или певам. Ипак, касније сам схватила да имам дар који многи немају: бујну машту и креативност који су се низали из реченице у поглавља, некад у кратке приче, а касније у романе. Писала сам о другим људима, као посматрач који стоји у углу света и из његовог непресушног извора тема вади ликове и догађаје. Писање је било моја страст, прва љубав и живот. Сећам се старе“ Олимпове” машине на којој сам искуцала прве редове за школска такмичења, а онда покушај да напишем роман. Тата је пре неколико година купио компјутер и од тада је све ишло много лакше. Хвала ономе ко измисли „ Deleтe“ i „ Save“. Ипак, дуго се нисам усудила да ишта објавим. Знала сам да то нису били довољно добри текстови. А онда је уз подршку мамине пријатељице мој првенац угледао светлост дана. Објављен је прошлог јула и још увек је био тражен. Роман који сам управо завршила је прича о убавном троуглу пред други светски рат. Био је пун страсти и трагедије које је носило то време.
Волела сам да пишем. Био је то мој бег из стварности, стварање неког другачијег живота. Нису то била раскусуравања писца са околином, родитељима, друштвом, политиком. Не, то је било путовање у прошлост, нека романтична времена, у друге градове. Било је то као гледање филма затворених очију чију радњу и дијалоге засписујем.
Уздахнух. Много снаге је требало да кренем да остварујем своје снове, али сам полако почела да их живим- један по један. Међутим, фалио је неко са ким бих то поделила.
Иван. Није ми недостајао. Већ дуже време сам то могла са олакшањем да кажем. Та рана је зарасла и сад сам могла да се без бола сећам његове собе, шетњи градом, колача његове маме и пољубаца код задњих врата аутобуса. Било је дана када сам
Argus Books Online Magazine # 13 39