koje su čučale na vrhu ormara. Ogledavši se u prozorskom staklu, Hokus sredi bradu i brkove svojim bodežom. Nije bilo dobro, ali nije imao novca za berberina. Poslužiće. On skinu sako i polucilindar, odloži ih na stolicu i prući se na krevet da se odmori malo pre večeri, kada je počinjao posao.
Isped velike zgrade ukrašene kamenim reljefima su stajala dva čoveka. Gnomovi iz Košnice su uvek unajmljivali ljude za svoje sluge: za njih nije bilo lepšeg osećaja nego kad sa svojih tri stope sa visine gledaju nekog od šest stopa. Skupi crni sakoi koje su stražari nosili nisu naročito dobro sakrivali verižnjače ispod njih. Za pojasom su im visili ukrašeni rapiri, koji i nisu bili najomiljenije oružje stražara, ali su izgledali makar pomalo otmeno.
Iz unutrašnjosti je dopirao žamor i zvuci violina i Hokus stavi polucilindar pod mišku i odlučno krenu unutra.
– Polako, stari, ovo je privatna zabava – zaustavi ga stražar, jednom rukom na njegovim grudima, a drugom na svom rapiru. Hokus mu uputi jedan od čuvenih gnomovskih pogleda.
– Da, a slučajno sam porodični prijatelj organizatora, tako da …
– Ovo je samo za zvanice, a svi pozvani su već stigli – reče, dok je drugi stražar razmotavao nekakav svitak, verovatno spisak gostiju.
Znaju da čitaju, možda nisu toliko glupi, pomisli Hokus.
– Ja sam Hokus Lokvud, od plemenite loze Lokvuda, majstora-zanatlija iz Velikog Brda. Sigurno tvoj gazda ne bi bio naročito zadovoljan kad bi čuo da si uskratio ulaz jednom Lokvudu.
Stražaru se čelo namreška i Hokus shvati da je uspeo. Sumnjao je da je stražar zna za kuću Lokvuda. Retko ko van gnomovskog društva je mogao da popamti sve silne loze i kuće. Bitan je bio način na koji je to rekao.
– Kako da znam da si taj koji kažeš? – Možeš da pozoveš bilo kog od zvanica, mada mislim da to ne bi cenili naročito. – A možeš i samo da me pustiš i da svi lepo izbegnemo neprijatnosti.
Stražari se pogledaše namršteno. Da Hokus nije bio gnom i da nije bio ovako obučen i da se nije ovako otmeno izražavao, verovatno ga ne bi pustili. Bili su to prilično dobri stražari, sa dobrom platom, previše dobrom da bi rizikovali da je izgube zbog neke gluposti. – Hmm, u redu. – Zahvaljujem. Hokus uđe u veliku raskošnu dvoranu u kojoj se tiskala masa otmeno odevenih ljudi, gnomova i patuljaka. Plemići, bogati privrednici, trgovci, činovnici na visokim položajima većih gildi, čarobnjaci i sveštenici višeg ranga … Krem društva Košnice. I šljam. Vezivala ih je jedna zajednička stvar – novac. I zbog toga su Hokusu trenutno bili pogodni.
Ali nije želeo odmah da pređe na posao. Bilo je previše prijatno ovde i Hokus dopusti sebi da se prvo malo opusti. Ovde nije bio u opasnosti: iako je verovao da je sasvim moguće da je osoba koja je odgovorna za masakr u kamenolomu prisutna, nije bilo šanse da ga prepozna. Ti ljudi nisu krvavili svoje šake, već su uvek plaćali tuđe i nisu ih interesovala lica koja su slali u grob.
Iako je dugo živeo u najgorim uslovima, Hokus se odlično snalazio u ovakvoj otmenoj sredini. Džentlmenbitanga, tako su ga zvali u mladosti, i Hokusu je taj nadimak bio draži od drugih. On otplesa preko dvorane postavljene najskupocenijim tepihom između patuljaka u verižnjačama( patuljci nikad ne skidaju oklope, čak ni kad spavaju), dama u raskošnim balskim haljinama i jednog čarobnjaka u tradicionalnoj odori kome je( namerno)
Argus Books Online Magazine # 12 83