Nije se ni za tren zapitao zašto nije čuo ime svog poslodavca, zašto je ovaj znao njegovo, kako je znao da će pristati za tako malu cenu, i odakle mu prsten za raspoznavanje veličine malih gnomovskih prstiju. Da jeste, sledeći dan bi sigurno protekao drugačije.
Adresa je vodila ka starom napuštenom skladištu granita u jednom naselju na periferiji. To nije bilo ništa neobično, poslovi kakve je on obavljao su se uvek zakazivali na mestima daleko od gradske straže i radoznalih ušiju. Bunila ga je, doduše, gomila otisaka stopala raznih veličina u prašini isped ulaza. Hokus zbunjeno počeša neurednu bradu, a zatim uđe. Hale i radionice donjeg nivoa skladišta bile su ispunjene prašinom i tišinom koja kao da je odzvanjala. Hokus obrisa vlažno čelo; ne vlažno od vrućine, ovde je bilo hladno kao u grobu, nego od otrova koji je njegov organizam sada sa mukom iznojavao. Glava mu je zujala i sa teškoćom je sastavljao misli. Nervozno je pratio žamor koji je dopiralo negde iz unutrašnjosti i na kraju dođe do jedne visoke uske dvorane osvetljene bakljama.
Čim je kročio unutra, znao je da nešto nije u redu. U prostoji je bilo desetak osoba, od kojih neke Hokus odmah prepoznao kao takozvane istražitelje. Bilo je raznih, uglavnom ljudi i patuljaka, od umišljenih avanurista do iskusnih lovaca na glave. Neki mu uputiše prepoznavajuće poglede. U glavi mu je još uvek bila zbrka od mamurluka, ali Hokus odmah shvati da je neko namerno skupio sve istražitelje iz grada. Znao je da neke od ovih osoba nikako ne bi došle za pet zlatnika, pa ni za desetostruko više. Šta se događa ovde?
Loš predosećaj ga preplavi, a hladan znoj mu obli glavu. On potegnu ručni samostrel sa pojasa i poče da preleće prostoriju pogledom. Istražitelji su ćaskali nehajno, prepričavajući jedan drugom dogodovštine i anegdote. Jedan visoki čovek u crvenoj odori i oklopu od metalnih traka ga je gledao sa visine i smejao mu se. Verovatno i izgledam glupo, pomisli Hokus, ako svi ovi iskusni avanturisti ne pokazuju zabrinutost, zašto … A tada vide. Visoko, blizu plafona, u žlebu sa leve strane prostorije neko protrča između poređanih granitnih ploča. Hokus podignu samostrel. Nikog više nije bilo. I dalje je ciljao kad se začu grub zvuk trenja kamena o kamen. Svi istražitelji se uzbuniše, potegoše oružja, a oni sa čarobnjačkim veštinama podigoše zaštitna polja.
A Hokus shvati šta se dešava i poče da trči ka izlazu.
Oklopi, štitovi i magična polja nisu pružali mnogo zaštite od granitnih ploča teških pedeset kamenova koje su počele da padaju na užasnute istražitelje. Hokus je bio nadomak izlaza kad oseti na sebi težinu čoveka u crvenom, a zatim i kamene ploče koja je pala na njega. Oštar bol mu zapara grudi, koje istovremeno ostadoše bez vazduha. Oštri komadić odlomljenog granita mu je rasekao čelo i krv mu je gusto liptala preko lica. Telo čoveka u crvenom ga je spaslo od smrti, ali je bio jako priklješten, a noga i makar dva rebra su mu bila slomljena. Nozdrve su mu bile pune prašine koja se mešala s krvlju, gušeći ga. Oko njega su se čuli vapaji i uzvici drugih preživelih, i on, jedva došavši do daha, otvori usta da vikne u pomoć. A onda začu zvuk samostrela ispaljenog iz blizine i jedan od glasova umuknu. I drugi vapaji se utišaše. Hokus je jasno čuo bat teških čizmi, zvižduke samostrela, povremeno propraćenih vriskom. Ko god da je isplanirao ovu zasedu, sada se starao da niko ne ode iz nje živ. Hokus zažmuri, nadajući se da će pomisliti da je mrtav.
Argus Books Online Magazine # 12 79