svakog građanina koji bi tog dana prošao Trgom. Aleksejeva žena, jedna zmija od žene, deco verujte mi na reč, i ćerka, ništa manja aspida, pratile su ga u stopu i regulisale stvari u vezi organizacije venčanja koje su njemu promakle. Njih dve i nisu bile tako radosne. A ja sam znao i zašto. Žene retko kada umeju da se iskreno raduju, da budu srećne i zadovoljne, pogotovo to ne umeju kad im nešto nije po volji. A njima nije bilo. Sećam se vrlo dobro kada su sve troje dolazili na probu, ovaj moj nesrećni Ramiz još nije počeo da uči zanat, kako su se diskretno prepirali u vezi Nadije. A naš Aleksej, nije za džaba bio gradonačelnik. Stari lisac nije davao ni pet para za to. Odlučio je da će se tog dana radovati i da mu to niko, pa ni njih dve, neće uspeti da pomrači. Njega je bilo baš briga što Nadija ne potiče iz ugledne porodice. Ono što je njemu bilo bitno, a ženama u njegovom životu nije, bilo je to da je porodica Trn čestita i da Nadija voli njegovog sina. A kad bih vam samo nabrojao koliko puta sam čuo komentar: „ Naravno da ga voli kad će on biti sledeći gradonačelnik Novog H ' Orloa“, zavrtelo bi se i meni i vama u glavi. Naravno, ja sam se tada pravio da ne čujem o čemu pričaju, a Aleksej je prevrtao očima. Jednom smo ostali u radnji sami nas dvojica. Sa ženama sam bio završio za taj dan, a mudri gradonačelnik ih je poslao u kupovinu i tada mi je, onako, u poverenju, uz čašicu Horlanke otvorio dušu. Ana nije imala mira otkako im je Filip saopštio da je zaprosio Nadiju. Ona je poticala iz ugledne Novohorlanske porodice, dok Filipova izabranica, Nadija, nije. I to je bio razlog za neizmernu tugu. Ramize! Ova kafa je preslatka!“, Brka je tada uz izraz gađenja na kaldrmu ispljunuo gutljaj kafe. Prekorno je pogledao Ramiza, a ovaj je odmah znao šta mu je raditi. Nestao je iza vrata krojačke radnje.
A, sada, dvadeset godina posle, Ramiz izroni iz gomile štofova i prekinu Brkinu besedu u mojim mislima. Na poslužavniku su dve kafe. Spusti ga na sto i reče:
„ Došao si ranije nego što sam očekivao. Samo da završim nešto i dolazim odmah. Taman će se ohladiti.“
Ramiz obožava vruću kafu. Verujem da to šta treba da završi je veoma bitno kad će propustiti srk vrele kafe. A ja volim hladnu kafu, i, ponovo, nemam mnogo izbora. Ili da razgovaram sa štofom ili da dozvolim Brki da dovrši svoju besedu.
„ Pristigli sveštenik u crnoj odori uljudno se pozdravio sa Aleksejem i mladencima. A onda je svako stao na svoje mesto. Kada je sveštenik otvorio tefter muk je zavladao međ svatovima, a budući supružnici su se stegli kao pred vešanje. Pred kraj sveštenikovog izlaganja uplašeno su izgovorili „ da“ i poljubili se. Nekoliko minuta posle, ceremonija beše završena i moglo je da se pređe na krkanje. Kao što znate, fešta je bila napravljena odmah tu, u senci drveta, na istom mestu na kome su se obećali jedno drugom. A na Trgu su nekako uspeli da nađu mesta i za okrnjeni orkestar koji je zagudio čim je gradonačelnik podigao prst. Sa čašom vina u rukama uhvatio sam Aleksejv pogled. Pratio je kako Filip i Nadija plešu. A mom oštrom oku nije promaklo da se i najneosetljiviji se kadkad razneže. Video sam da se njegovoj Ani otela suza dok je posmatrala mladence. A Aleksej je bio ponosan i zadovoljan. Dobar čovek beše taj naš Aleksej. Eh, baš dobar. Nego, deco, da vas ne gnjavim …
A negde oko osam sam očekivao vatromet. Bilo je već kasno za mene. Želeo sam da ga sačekam i da lagano krenem put kuće na počinak. Bio sam pun svega i svačega, prepio sam i prejeo, krsta su me bolela a ni noge nisam osećao. A i o vatrometu sam slušao dok su se isprobavali kod mene u radnji. Neki Li je trebalo da bude zadužen za njega. Izgleda da je Aleksej želeo prvoklasnu feštu, te mu nije smetalo da se petlja s kosookima. Sećam
Argus Books Online Magazine # 12 71