tako se utope u polusvet Orhideje. Koji je savršeno jasan. A kod muškaraca i ne posebno zahtevan. Dovoljna je dronjava odeća i izanđali cilindar ili polucilindar. Možda neka maska koja će te sakriti od radoznalaca kakvih ovde malo ima. I siguran si. Mogućnost da budeš snimljen je minimalna. Kod žena situacija je malo delikatnija. Dama koja bi želela da se zabavi u Orhideji odudara od ostalih posetilaca odevena u skupocenu večernju haljinu. Pamtim nekoliko ispada kada su mlađane dame željne provoda bile očerupane, odmah tu, na samom ulazu u Orhideju. Suvišne krpice bile su strgnute s njih očas posla a one bile ostavljene da se švrćkaju unaokolo samo u halterima i skupim korsetima kao očerupana kokoš. Obavezna i poželjna maska na licu, kada su žene u pitanju, tada je, donekle, sakrivala njihovu postiđenosti. Naravno, ukoliko su je imale.
I da razjasnim samo još jednu stvar oko tih famoznih dama. Nemerno koristim izraz dame iz razloga što žene iz viših staleža nazivamo damama, a ove druge kurvama, prostitutkama i štrokama ili, u retkim slučajevima, ženama, ali, neretko je obrnuto i svejedno.
Pljeskanje nekoliko desetina dlanova odjeknu. Najednom, nađoh se u sred zbrke zvukova. Mešaju se zvižduci i vriska oduševljenja. Otpijam gutljaj, bridom dlana brišem penu s gornje usne i sagledavam Orhideju u punom sjaju. Na pola metra ispod nivoa glava posetilaca Orhideje, negde pravo ispred mene u utrobi mraka i dima, nalazi se podijum. A muzičari su već na bini i uzimaju instrumente. Spremni da započnu maltretiranje publike. Uobičajena pauza, zvezde večeri čekaju da se publika primiri, a onda umesto da grunu, oni stidljivo krenuše klavirom. Akordski uvod traje četiri takta, što sam našao kao izuzetno smarajuće, zatim pijanista ugura i temu, potom, gotovo neprimetno, akustično uđe gitara, a odmah za njom grunuše kontrabas i bubanj. Pojava pevača izazva erupciju oduševljenja, a onda oduševljenje splasnu i gosti nastaviše da se bave onim zbog čega su ovde. Vratiše se opijanju, uživanju u opijatima, tračarenju i svakojakom ubijanju vremena. Orhideja je pravo mesto za takve stvari. Oaza razvrata i nemorala.
Tupi udarac laktom u leđa skrenu moju pažnju s nastupa sastava Taro. A miris, pre smrad, govana, prošiša kraj mene. Nije mi ni bilo potrebno da se okrenem da bih znao da neki nadrogirani kreten juri put toaleta. Da je bio sporiji stigao bih da ga odalamim. Gledam za njim i razmišljam kako, i da si voljan, nemaš šta da biješ od njih. Dovoljni su sami sebi, onako nadrogirani i ubijeni u pojam. Inače, crveno nebo je apsolutni hit. Opijat, dabome. A ovaj što me je munuo miriše mi na njega. Ako im je verovati na reč, crveno nebo daje osećaj potpune slobode, potpunog opuštanja, a opuštanje u ovom smislu, verovatno, ima doslovno značenje. Neki kažu da im mozak tada radi ubrzano. Po ušmrkivanju usranci verovatno imaju osećaj da sede na svetlosnom zraku, tako da sve što im se događa deluje usporeno i dosadno. Osećaj da jedna sekunda traje deset, zvuči primamljivo i mora biti da je posredi izuzetno iskustvo, ali ja ne želim da se petljam s tim. Jednom probaš, navučen si, pouzdano znam. Marko Jozef je iskusan biznismen i ništa ne prepušta slučaju, a to bi značilo da pored toga što se navučeš, istovremeno si i nesposoban da zadržiš tečnosti u svom telu. Jebeš to ako ti mozak radi brzinom svetlosti dok si prikovan za šolju.
A evo i njega. Čoveka koji je stvorio crveno nebo i ko zna kakve još halucilogene preparate na veliku radost Novog H’ Orloa. Šeta Orhidejom u pratnji četiri gorile u crnim mantilima i šeširima na glavama koje su ili zaboravili da ih skinu kada su ušli ili, možda, vole da spavaju s njima. Urođeni prezir prema svemu što hoda izbija iz
Argus Books Online Magazine # 12 67