stolici i očekujem toplu šolju kafe. Koju ću imati čime da platim.
Nekoliko noćnih ptica stisnuto pocupkuje visokim potpeticama kaldrmom i ide ko zna kuda. Najverovatnije na spavanje, jer to šta one rade sigurno se ne radi u ovo doba. Ne mogu da razlučim da li je posredi muška ili ženska noćna ptica, i, ne, nisam kratkovid, zapravo, vid mi je odličan, već su skoro svi ili sve na štiklama. I u minićima. A ispod minića svašta može da iskoči, sve dok ne opipaš nisi siguran u šta si se upleo. To mu dođe kao lutrija.
Snimanje prolaznika i tumačenje njihovih rutina je još jedna stvar koju volim u ovom smrdljivom gradu. Pratim ih pogledom dok su mi u vidokrugu, a čim zamaknu iza ugla zaboravim na njih. Ulice Gaji, Beri Bimba, Clandridi, Lauli Lonni i Cadori zrakasto prosecaju Novi H’ Orlo poput žila kucavica čije srce bije na centralnom gradskom Trgu. A sada, sada sedim na platou u kafeteriji Oliva, na samoj ivici Trga, tamo gde počinje stambeni deo sa načičkanim niskim kućama, gde su ulice neretko široke pola metra. Hodajući njima možeš lako i brzo da prodreš u intimu Novog H ' Orloa i nabasaš tamo gde ne želiš da se nađeš ni u najgorem košmaru.
Nekoliko meštana je bezobrazno iskoristilo svoju lokaciju i otvorilo radnje. Uglavnom ovakvog tipa. A ova gde sedim je na samom vrhu po neuglednosti, ali kafa im je, za narod plitkog džepa, daleko najbolja u gradu. Stave zrno kafe više od ostalih. Gotovo da sam sam, opkoljen zarđalim metalnim stolovima i metalnim stolicama što bi i mrtvaka nažuljale. Rekoh, gotovo, jer malo dalje od mene nalazi se pijanac što grli sto kao ljubav života, obraza porinutog u povraćku. A tu su i golubovi i vrane što kljucaju s platoa leblebije koje im bacam. Kada videh da će im biti dosta, gurnuh nekoliko u svoj kljun. Bajate su, poprilično. I to me ne čini posebno srećnim, kao ni kafedžija. Čekam ga da dođe i skuva mi kafu, ali da bi to uradio, mora prvo da otvori radnju. A već je trebalo da sam uslužen. Osam i deset je. Sat kula naspram mene ne laže.
Dok razmišljam o tome kako bi bilo lepo da srčem vruću kafu do mojih se cipela dokotrlja suvi list. A za njim njih još nekoliko. Podigoh pogled sa lišća i na sedamdesetak metara od mene ugledah kako se obeležje Novog H’ Orloa ponosno uzdiže. Ogromna stena na kome se šepuri raskošno drvo Matereje. U stvari, više nije raskošno. Matereja je uvek delovala jako, čvrsto i zdravo, a sada i ne baš. Ovi krti listovi su otpali s njenih grana. Lišće se valja po platou, a ima ga i u procepima u steni. Nedvosmisleno, jesen je kriva. Iako se ne sećam da li su s njega ikada opadali listovi. Kao da je bitno? Pamćenje bitnih detalja mi nije jača strana, kamoli nebitnih.
Odnekud, Trg iznedri dečaka što prodaje novine. Preko ruke, kao što to pristaje otmenijim restoranima, dečak nosi na desetine primeraka dnevnog lista Novi H’ Orlo Iznutra. Ne propustih priliku da viknem za njim i on dotrča. Bezmalo se neskrši u želji da što pre dođe do mene, vajne mušterije. Tutnuh mu u ruku desetinu kinte i postadoh vlasnik jednog primeraka. A iza dečaka vidim kafedžiju. Bilo bi lepo da i on ima odnos prema mušterijama kao i ovaj musavi dečkić. Kafedžija ide teškim hodom, vidno mator, pogrbljen i, više nego očigledno, ljutit. Razlog mogu biti godine, može biti žena, može biti hiljadu razloga kojima sada ne želim da se bavim, osim da razmišljam o tome kako će se na mom stolu uskoro stvoriti vruća šoljica kafe. Otključavajući katanac kafedžija frknu ka meni, što je uvek dobar znak, jer znam da će u roku od nekoliko minuta biti uslužen. A sada mogu da vidim čega ima novog u Novom H’ Orlou.
Naslov na prvoj strani mi otkri da Filipovo zdravstveno stanje nije baš najbolje. Govorka se o tome po čaršiji, a
Argus Books Online Magazine # 12 63