sobi nije ni bilo moguće osećati se drugačije već prazno, razgolićeno, rastrgnutih grudi, tako da otkriveno srce otkucava kao doušnik, da meka moždana kora pocrveni srameći se. Prodirao je u mene svojim pogledom i postavljala sam pitanja i znala odbijajuće odgovore. Jarost u meni počela je naglo da buja, moje su oči zahtevale pretnjom i kada sam bila spremna da skočim na njega i da ga napadnem, jednostavno se okrenuo i napustio sobu. Jedino što sam dobila tom prilikom, bilo je nešto tragova moje krvi na belim vratima; istočila se iz jagodica mojih prstiju, ispod nokata, dok sam udarala po vratima, tukla, grebala... Uspela sam tako da napišem samo jedno slovo.
Trake na pisaćoj mašini i dalje nije bilo, ali je bes u meni tukao toliko jako da su na papiru ostali tragovi slova. Luda nada se uskovitlala kada sam zamrljanim prstima uspela da ih pojačam unoseći u otiske prljavštinu. Nije je bilo dovoljno, kao ni papira koga je odjednom nestalo. U ruci mi je ostao jedan jedini list. A na njega su mogli da stanu samo naslovi mojih knjiga. " Počela je da piše.", neko je prokomentarisao. Iz sna sam izašla nevoljno, batrgajući se da ostanem uz onaj komad papira. Bezuspešno sam iznova zatvarala oči; krvavo slovo na vratima prikivalo je svu moju pažnju.
Dolazak u logor za prevaspitavanje trebalo je da predstavlja uslovljenu promenu, posledicu nečega što se dogodilo u meni. Ni uz najveće napore nisam uspela da to prepoznam i konačno sam počela da se osvrćem oko sebe. Ljudi su bili prisutni, obični, dragi ljudi, odeveni u svakodnevnu odeću, zabavljeni svojim redovnim potrebama. Gotovo da me je obmanula prirodnost kojom su me prihvatili. Kao novog suseda koji se doselio u njihov kraj. Čak su i barake, ne mogu da se otrgnem od upotrebljavanja tog naziva iako su bile uređene kao porodične kuće, bile nemarno razbacane kao u nekom idiličnom selu. Ipak, nešto je nedostajalo toj sredini gde je trebalo da mi bude dom. Nisam se zavaravala mogućnošću da sve bude privremeno; " prevaspitanje " je moralo da bude potpuno i najčešće je trajalo doživotno. U svakom slučaju, nikada ranije nisam susrela nekoga ko je ovo prošao. Nije ih bilo ili se o tome nije smelo govoriti.
Odsustvo obaveza sprečilo me je da poverujem u iluziju.
I nepostojanje običnih malih briga i tema za razgovor, i neprisutnost dece, i kratak put do stvarnih granica sveta koji se završavao visokim glatkim zidom...
Ne mogu tačno da odredim dan kada su događaji počeli da teku osmišljenim tokom. Znam, međutim, da sam bespomoćno stajala pred pločom za narudžbine i po ko zna koji put pokušavala da nađem pravu kombinaciju. Prihvatila sam njeno postojanje jer to je bio jedini način da obezbedim svakodnevne potrebe. Što ranije nisam imala pojma da takve stvari postoje nije me zbunjivalo; povučen život na selu pomagao mi je da na očima zadržim nagaravljeno staklo. Nisam morala da se okrećem da bih prepoznala vlasnika glasa koji mi se obratio:- Mogu li ja da pomognem? Okrenula sam se i zagledala u Kahaka, kao da ga prvi put vidim. Dok su prolazile sekunde u meni su tekli časovi. Mada sam za svakog stanovnika logora uspela da sastavim moguću verziju osude samo na osnovu lika i ponašanja, iako sam znala da su samo prikaze svojih prethodnih ličnosti, Kahak mi je izmicao svojom savršeno nevinom pojavom. Iz njega je zračilo
Argus Books Online Magazine # 12 5