– Знаш шта – узвратио је – упорно покушаваш да изазовеш све речи које сам поодавно спаковао у ону невидљиву кутијицу, налик музичкој, свих својих реминисценција и завештао себи као опомену за сваки дамар нових дана. Тамо где сам одложио одговоре на сва она питања која се нисам усудио да гласно поставим себи самом. А, непостављена питања трају … И вребају. Поиграваш се. Опасно. И не слутиш како прашњави ковчежић бившег доба где неспокојно цвиле преварена вечност и слагано дете, онај тужни ехо прохујале младости и свега што ју је хладнокрвно изневерило, тај тихи, прохладни одјек узнесења и страдња – у само једном трену може постати огромном пандорином кутијом. И, шта онда да чиним? Како да објасним себи самом зашто сам пристао на хазардну игру живота и смрти онда када ми је смрт престала значити све а живот опет постао благ. И мио. Због чега сам стао у ред за рулет након што су сви већ опалили у празно? Чему то и нашто? Напослетку. – Одложио, али, не и похранио. – Не знаш ти … Уосталом, каква је разлика?
– У томе што се још увек надаш. У томе што желиш. У томе што живиш и бориш се да не признаш ни себи самом како не верујеш још да си поверовао у неповратност и бесмисао љубави. У томе што си опростио, јер велика разочарања захтевају велика праштања, зар не? Зар не? – О чему говориш? – О ономе што ћутиш – њени прсти додирнуше овлаш његове …
Заћутао је, опет. У трену је помислио како је неопростиво лако остао раскринкан до последње неизговорене речи и последње боли и како је сав јавни живот само смешна позорница људских образина подређених прикривању истинског живота, дубоко поринутог у тајну која му даје смисао и одређује путеве и како неизоставно свако познавање људског световног живота мора почивати на познавању његових тајни.
– Али, оно са прозорчићем … – покушао је прибрано да скрене разговор на терен где је до малочас имао иницијативу.
– Шалим се … – прекинула га је истог трена. – Не чини то. Не, на тај начин. – Када би само знао да то морам … Оштро сечиво грча штедро се оцрта на њеном лицу. Аплауз се рашири салом. Запљескаше и њих двоје …
Argus Books Online Magazine # 12 45
***
На посао је пристизао доста рано и по неком неписаном правилу у канцеларији већ затицао њу. Било је то време када су журили да испију по шољу чаја пре него у редакцију закораче осталих петоро и започну претресање градских афера, скандала из таблоидне штампе и бисера мудрости оног трбушастог генија из последњег наставка Великог брата. Било је то оно кратко време, оних десетак најкраћих минута када су више од свега знали да неке међе морају остати нетакнуте јер се туђом земљом не сме газити нити туђе време красти и да стазе поведене крај њих морају остати засуте сувим лишћем понетим ветровима властитих живота. Да, било је то оних десет минута када су обоје најбоље разумели оно што најдубље ћуте. „ Касни“, помислио је. И док се који часак доцније кроз редакцију разлегало страсно клицање ноћашњим подвизима већ описане звезде Великог брата а кроз отворен прозор продирала јека градске вреве, он је замишљено гледао у самовар на полици крај календара. Устао је са свог места и померио клизни подесивач календара на последњи дан маја а потом пришао прозору и загледао се у високе крошње јавора спрам своје канцеларије, тихе и надмоћне. Снажне и самоуверене.