Онакве какав није био никада. Какав
је вапио да буде у часу када му се
чинило да ће и коначно све
ишчезнути неповратно и безнадежно
творећи га најусамљенијим бићем на
планети. И како можда није морало
бити да само коју годину раније,
неколико месеци уназад, само пар
дана пре, јуче још да је искорачио из
своје куле и удахнуо дубоко, удахнуо
дубоко и изустио куражно све што му
на срцу лежи, све што га ка дну вуче
и све што се из њега пропиње ван…
Срцу отежалом. Да је прозборио.
Једну реч да је изговорио. Макар
погрешну.
А онда је зачуо сигнал пристигле
СМС поруке. „Одлазим“, потписала је
одлуку именом са броја који никада
није имао у свом телефонском
именику, у којем је било места за
разне градске чиновнике, помоћнике
градоначелника, директоре јавних
предузећа, њихове шофере, власнике
ресторана, трговачких радњи,
столаре, молере, ветеринаре… за све
оне са којима није контактирао
вековима и за које није имао паметан
одговор откуд их у његовом мобтел
именику, за све само не за њу, коју
никада није упитао да му то дозволи
нити од ње добио такво питање, јер
су обоје знали да неке међе морају
остати нетакнуте зато што се туђом
земљом не сме газити нити туђе
време красти и да стазе поведене
крај њих морају остати засуте сувим
лишћем понетим ветровима
властитих живота.
Када је који минут касније
директор званично обзнанио
члановима редакције вест коју је он
интимно дознао пре осталих, оних
осталих са којима је остати даље
значило тонути у најдубљи
малограђански глиб и сусретати се са
опасном бедом несрећних људи, док
је у магновењу слушао фразе:
„Зашто?“, „Није могуће“, „Са ким ћемо
сада пити чај?“… у телу је осетио
сласт победе и погледавши још
једном у самовар на полици крај
календара, прошапутао за себе
„Браво, малена“.
Argus Books Online Magazine #12
Од тада је минуло много година.
Живот је наставио даље
немилосрдно и убедљиво не
застајући у луци на којој се једном
давно искрцао и не чекајући да се
предомисли. Време за то је прошло
много раније од часа када је поуздано
и смирено закорачао ка старости, још
оних дана када се усудио да поверује
да границе не постоје а онда застао
на првој, после које му ниједна више
није била важна осим оне којом је
оградио сопствену бол, од себе, од
остатка света, и запосео канда
безбеднији резервни положај далеко
од дубоких жудњи, предалеко од
стварног живота који је попут
континента на раселини
отпловљавао од обале на којој је
одлучио да самује. И, да, живот је
наставио даље, онако како то чини
без изузетка и сентимента, а он,
зароњен у дубоку самоћу, није више
марио. Она се није јављала а он није
покушавао да је тражи. Чинили су
обоје оно што су најбоље умели, са
највише обзира према оном другом.
Повремено, међутим, када је на
празном листу папира цртао кругове,
слутећи да сваким нашараним
кругом исписује нови год на души и
за неухватљиви делић степена стеже
омчу око властитог врата, или док је
пролазио поред врата чајне кухиње,
он се присећао њеног немира и
горког револта према свету
унакажених душа, оног тихог и
смелог пркоса којим је обливала дан
до трена када је нестала. Понекад
још, када је својим тиховањем
изазивао поноре личног безумља или
тонуо у бездно меланхолије, у
данима око свог рођендана, ни мање
ни више опседнутим канцеларијском
вревом из које је једино јасно
разазнавао име новог националног
јунака из тужне националне
представе са ТВ екрана, он је снено
подизао поглед ка заборављеном
самовару и шапутао: „Где си сада,
Александра?“
46