– Верујем да је убедљивије од нас
и да најчешће не вреди
противуречити му.
– Интимна предаја, дакле. Добро
сте рачунали. Знали сте да ћу морати
да потражим излаз, онај мали
сигурносни вентил од згуснутог
незадовољства.
– Можда – одговорио је
посматрајући мноштво обесне
младежи и бесполсеног света
измилелог из зимске меланхолије у
позно и топло пролећно јутро на
тераси кафића крај којег су управо
пролазили.
– А, ја, била сам жедна ваших речи.
– Сувишне су оне, понекад.
– И тако неопходне, често.
– Понекад…
Време за паузу је неумољиво
истицало. Милина присности у којој
се неочекивано обрео помиловала је
његово срдашце лако прхнувши ка
облачку који је усамљено лебдео на
небу.
– Погледајте, ласте се враћају…
завршила је загонетно.
Окренуо је главу на другу страну и
угледао танки млаз јата ласта на
небеској пучини. Враћале су се, а он
се неумитно запитао зашто је тако
често гледао само у једну страну
живота грчевито опредељен
сопственим идеалима и страхом за
њихову судбину, идеалима канда
превазиђеним и анахроним, како су
га убеђивали најближи, и како је
мало потребно да се ствари, људи,
свет, живот разумеју на бољи и
племенитији начин, и како је за осуду
и изопштавање довољно само
скренути поглед ка траженој
слабости, каквих на претек има у
свакоме од нас, и тако често
прећутати топлу реч пред
очигледном лепотом.
***
– Представљам вам нову
колегиницу – зашкрипао је својим
промуклим гласом директор,
сачекавши да и последњи, а то бејаху
они, уђу у канцеларију по окончаној
Argus Books Online Magazine #12
паузи. – Ви ћете већ наћи начин да
направите мало места, док не
обезбедимо боље услове за рад,
надам се до краја месеца. До тада,
молим за разумевање. Остављам вас
сада –