Крајем априла исте године сунце је умилно клизило низ вратове шесторо чиновника једне крушевачке установе у култури. Кроз одшкринута окна редакцијског прозора урањао је рани пролећни жамор са улица и кадкада мамио погледе на градску панораму и бистро небеско плаветнило. И далеки Јастребац, завијорен попут јарбола на усидреном броду.
– Народе, време је за паузу – констатовао је колега са брковима. Она затвори врата последња и канда потрча за осталима.
***
Силазећи низ мрачно степениште учини јој се да предузима нешто несвакидашње и нејасно, себи посве несвојствено и готово несхватљиво, оно нешто у чему је препознавала и саморугање и самоскрнављење, шамар у лице не само сопственим назорима и оним строгим црвеним линијама, већ и клопку целокупном претходном животу. Али у том трену, исувише маленом да би могла кроз њега протрчати хладне главе, и сувише големом да би себи дозволила да га пропусти, она је веровала да неће изгубити и саму границу коју је поставила некада давно само да би сачувала бескрај личне слободе, већ да ће је само померити мало у напред, привремено даље од својих принципа и привремено ближе малограђанском гротлу којег се гнушала, таман толико померити да може удахнути мало оног прљавог ваздуха који јој је увек недостајао да би сачувала основну имуност на остатак тривијалног света. Чинила је то, недомишљено слутећи да може бити и погрешно схваћена. А тако је то силно желела …
– Колега – дозвала га је напослетку док је огртао свој мантил пред главним улазом. Осврнуо се и застао. Силазила је сеновитим степеништем вођена непоколебљивим самопоуздањем, грацилно и женствено попут модела на писти, али његовом проницљивом оку није могла промаћи шармантна трапавост телесног става, ситна неспретност покрета напрегнутих набујалом напетошћу и њена колена, на која је обратио пажњу, по први пут …
– Осећам се озвученом када проговорим у канцеларији, а понекад имам утисак да покушавају да ми ушетају и у мозак и тобож претпоставе и шта мислим – започела је дијалог спонтано, као да се годинама већ интимно познају. – А, зашто? Морам ли ја сласно и удворички да прихватим разговор о Великом брату и изражавам дивљење примитивизму оног зачекињеног дебељка? Каква нужда ме тера да постанем саучесник у тајновању непристојних односа ове што седи наспрам мене и оног мученика из јединице? И због чега морам да дајем одговоре, ако морам, откуд ми новац за летовање у Тоскани? Коме сам дужна да се изговарам? – наставила је кратку и бурну тираду сасвим затичући колегу напрасном спонтаношћу. Он, међутим, доста уздржано настави разговор.
– Нисте дужни. Никоме! – он нагласи посебно „ Никоме“.
– Да, никоме, разумем, да … Али, Ви једини нисте инсистирали. Шта више … Ви имате право … Према Вама сам … дужна. – Можда, управо јесам. – Инсистирали? – Да. – Не сећам се. А, памтим. – Рачунао сам са стрпљењем. – Верујете да време чини своје и да се пред његовим инсистирањем не може устукнути?
Argus Books Online Magazine # 12 43