у мојим грудима. Као и увек,
уосталом. Но, то је већ мој проблем и
нећу вас њиме оптерећивати. Зацело
је и ово много… од мене.
Врата канцеларије се отворише.
Четири позната лица заузеше ћутке
своја места. Шесторо чиновника
једне крушевачке установе у
култури, ако такве још постоје,
загњурише своје главе у рукописе.
Наизглед.
***
– Али ви морате знати да је то
било велико разочарање за мене –
превалила је преко усана једва чујно
реченицу коју је носила у свакој пори
свог бића, у сваком трену потоњих
година, у сваком уздаху који јој се
отимао… ону реченицу за коју је
веровала да је неће никада изустити
јер је била заустављена на уснама
његовим хладним и постојаним
муком, оним муком пред којим се
разбежи све неизговорено и
прећутано и устукне сва пристојна
смелост. Да, изговорила је једног
туробног априлског јутра ту
реченицу тешку попут живота који је
носила скрушено и помирено у својој
самоћи без жеље да из њега искорачи
и загази кроз туђе празнине,
прохладне и тмурне попут хоћинских
шума о којима је још Меша писао,
шкрте и претеће, попут
Лафкрафтових Планина лудила, кроз
пустош похараних, јалових живота
наднесених над њеним срцем које је
куцало тихо и сасвим нечујно,
жудећи за својом лејом и својим
вртом, за својом тишином. Само.
Изговорила је реченицу знавши још
да после ње ништа више неће бити
исто и да ће напрасно и двогодишња,
канцеларијска прошлост две
залутале душе почети да се
уобличује на начин који ће морати да
остане тајна, баш као што је и сва
мучнина тегобних часова ћутања
остала тајна, и да ће ту тајну морати
Argus Books Online Magazine #12
да понесе са собом до последњег
откуцаја срца…
– И, јесте ли опростили?
– А, може ли се тако нешто
опростити?
– Може се опростити. Све –
самоуверено је закључио.
– Мислите?
– Сигуран сам – наставио је
хладнокрвно.
– А, ја верујем да постоје црвене
линије…
– Сасвим оправдано. Постоје јер
живот има неке своје токове ван
наше контроле и креће се кадкада и
ка оним пределима где никада нисмо
желели стићи распињући нас попут
сина господњег, и тада, тада баш
позовемо у помоћ те линије, црвене,
да би нас одржале на окупу и
спречиле да се распаднемо. Јер, шта
бисмо ми у противном били без њих,
олупина? Можда, можда, не
противуречим, али, уистину,
праштање је простор у којем је
смештен читав наш живот, па и те
пусте црвене линије попут мртве
страже нашег свакодневног
битисања, и често праштање
представља прелажење преко њих да
бисмо животу дали шансу да настави
даље.
– И онда када смо силно
повређени и када нам се чини да
треба сачувати достојанство и по
цену одустајања од свега осталог до
себе самих?
– Тада понајвише. Велика
разочарања захтевају велика
праштања. Велика разочарања
стварају велике и хладне празнине,
оне рупе у нашим душама кроз које
неповратно отиче живот, док
праштање од тих рупа твори нови
крвоток и живот облива новом
топлином.
– Не знам… – прошапутала је.
Са радног стола се лено уздизала
пара из двеју шоља чаја. Први пут…
Није ни приметио када их је
приправила. И није – одбио.
42