леда којим је он оковао сав простор њиховог заједничког времена. – Претпостављам … – Закључујете да нисам ни помислила да вас огорчим својом непокорношћу … до овог часа. – Да, да … – мрмљао је себи у браду. – Али, ви одобравате да наставим, зар не? Климнуо је потврдо главом. – Ви сте својевремно покушали да затворите један круг, разумете, свакако, о чему говорим, а заправо нисте дозволили ни да буде отворен. – Зар вам се не чини да сте тада похитали? – предузео је маневар.
– То питање бих ја могла поставити вама, такође – узвратила је муњевито. – Прави тренутак је ствар личног осећаја.
– Преурањеног и наглог. Или правог тренутка, или личног осећаја, узмите како хоћете.
– Зар мислите да треба оклевати са добрим намерама?
– Исувише је то било мало времена за добру намеру са покрићем, а сасвим довољно за комерцијалну љубазност. Слободан сам да приметим да и ви лично не одобравате неприродност у односима. Јесам ли у праву?
– Доброј намери, доброчинству и племенитости треба априори дати простор, без икаквих предуслова. Уосталом, то је више требао бити гест уважавања и пристојности а никако комерцијалне љубазности, како сматрате. Ово друго подразумева извесну узвратност очекивања и успех каквих потајних планова, док добронамерност, или основни ред, нема такве претензије.
– Дозволите, колегинице – покушао је да одговори – можда сасвим усамљен на свету и можда једини који са ветром у лице корача, имам разумевања и сматрам здравим и перспективним само оне ситуације које се развију, тј. које имају свој почетак, ток и епилог, а ви сте напротив предузели шокантну ствар, потпуно ме мимоилазећи …
– Како то мислите, „ мимоилазећи?“ – хитро ускочи у његов трактат.
– Учинили сте све потпуно мимо мојих принципа. Ви сте започели са конца, на оном месту и на онај начин како то приличи круни односа, оној тихој, огроздом осенченој веранди на пропланку са које поглед задовољно силази у плодне благодети долине. Дозволите, али, зар то може бити поштено? Чинећи корак од седам миља, канда сте ми зашли иза леђа. Дозволите, али то је поезија, а поезија може бити тако мрачна, беспоштедно узнемирујућа, јер, забога, у њој нема преседана, док живот захтева основни ред. Пуцавши у потиљак са непромашиве близине, разумете, верујем, да говорим у симболима, испалили сте хитац у други план, у празан простор и глуво доба, у хујећи одјек … Зар не чујете и сами тај ехо долином …, у овој канцеларији, у ходницима и лифтовима, по спратовима, улицама, градом, предграђем, планетом … Зар не чујете?
– Од тог језовитог хука зуји ми у ушима већ две године и готово да ништа друго и не чујем када закорачим у ову петоспратницу. Прогања ме као сенка и не допушта да искорачим из ње. Отуд и ова бол у мојим грудима – изустила је уздахнувши дубоко. Поглед јој је запловио влажним улицама родног града где су се попут сивих, светлуцавих мрљи вукли аутомобили света који јој је измицао из видокруга, из бледих обриса смисла и нестајо са последњим раскршћем, иза последњег скретања, након последње изговорене речи. И неизговорене.
– Отуд? – чула је у магновењу његов глас.
– Отуд … Биће да је метак неумитном путањом вођен завршио
Argus Books Online Magazine # 12 41