забујале атмосфере напетости већ и
оног семена пркоса, процветалог из
сваког угла мале, убоге канцеларије у
којој је и сам сужњевао са још
неколицином бирократа учмалог
државног апарата, из сваког кича
окаченог о зидове под фирмом
уметничке слике, из сваке саксије са
цвећем које је уредно заливала из
дана у дан, из свих песама које је
бирала за своју плејлисту, њених
шешира са ободима великим попут
њене удаљености од гордог света
непосредних сарадника, из њених
спутаних покрета, њеног
заустављеног гласа, њеног мука… Па,
ипак, одлазио је. Упорно, долседно,
неизоставно.
…Крајем друге зиме од догађаја
који снегови нису могли да прекрију
све и да су мећаве витлале као
никада раније, јер их је својим
тиховањем копнила брже од првих
пролећних зрака сунца, крајем друге
зиме од догађаја који је суверено
штрчао небом над редакцијом попут
рога времена које се делило на све
оно пре и све оно после у њиховим
односима, ако су уопште постојали
њихови односи и пре и после тог
догађаја, крајем те зиме, досадне и
дуге, када је некаква нова тескоба
претила да се згусне у трајни
гордијев чвор будућих дана и
заустави надолазеће пролећне воде
из дубина несрећних душа, таман у
дане када је сваку неизвесност
епилога негдањег догађаја заменила
извесност постојаног таворења свега
што је могло бити заједничко а
никада то није постало, макар то
било и само успутно „Како си?“…
крајем те зиме, једног раног,
мартовског јутра затрпаног
распусном подбагдалском
суснежицом, подигао је слушалицу
сивог Искриног телефона.
– Друже мој – ословио га је стари
пријатељ из канцеларије са спрата –
сврати до мене. Нисам заборавио,
Argus Books Online Magazine #12
замисли. Данас ми је рођендан.
Замисли, нисам заборавио.
– Заиста? Са особитим
задовољством. Ето мене, колико
одмах – одговорио је готово нечујно
више се радујући прилици за
привремено одсуство из канцеларије,
него поводу.
– Замоли и остале из редакције да
дођу – додао је узбуђено. – Уосталом,
можете сви заједно да дођете –
наставио је стари пријатељ из
канцеларије са спрата једне
крушевачке установе у култури.
– И остале… – прошапутао је једва
чујно – „И остале“, поновио је за себе.
– Хало, друже, да ли ме чујеш, хало,
хало…
– …Чујем – одвратио је немушто –
наравно, и остале, наравно…
Није имао много избора, ако је
уопште могуће имати било какав
избор, икада, морао је прихватити да
ће старом пријатељу са спрата
рођендан честитати заједно са
осталим колегама из своје мале
установе, са неколицином својих
непосредних сарадницика из
редакције у којој је бројао дане,
заједно са њом. Није имао избора.
Похитао је да приреди какав поклон.
У новчанику је имао једну
двестодинарку, у торби нити један
нов наслов омиљеног му песника, а у
штампачу неколико празних белих
листова хартије. И у свом фолдеру
„Моје“ понеки цитат драгих му
писаца. Одштампао је на брзину
примерак блиске му мисли једног од
великана српске књижевности и
похитао на врата.
– Хм, да – обратио се невољно
осталима са прага, – рођендан је у
Петици, на спрату. Умало да
заборавим да вам пренесем позив.
Десетак минута доцније стари
пријатељ из канцеларије са спрата
већ је примао честитке. И некако у
време када су све званице биле на
окупу, и међу њима и она, и када је
веровао да ће оставити снажан
38