Станимир Трифуновић ПРЕПОЗНАВАњЕ
Станимир Трифуновић ПРЕПОЗНАВАњЕ
Оних година када јој се чинило да је најусамљенија на свету и посве препуштена на милост и немилост судбини, коју канда није кудила нимало и у коју се бритко и помирљиво умела заклети, његов безпризорни гест је немилосрдно поткрепио све њене претпоставке о људској безочности.
И тада, након рођенданског поклона који је одбио да прими театрално се изговарајући преурањеношћу за такву врсту присности после свега неколико дана међусобног познанства, одвећ изнуђеног обављањем радних дужности у заједничкој канцеларији.
И тада и потом, док јој је стомаком треперила танка струна напетости нових разочарања и будућих измицања пред људским несавршенством, још како подвојена од остатка колектива једне крушевачке установе у култури, ако такве још постоје, и неутаживе жеље за једноставношћу међуколегијалне комуникације, ако има оних које нису компликоване, док је својим тихим постојанством подсећала на студ васељенског глечера, од других злурадо интерпретиран као непристојна охолост сензационализму склоне жене, а својом бешумном сенком надкриљивала сав лажни сјај ситних душа које су у мимоходу пролазиле крај њене самодовољности.
И док су се прве јесење магле неумољиво надносиле над прозоре кроз које је очајнички зурила ка свему што јој значи последња утеха и последње скровиште, скровиште хладно и празно, тако опако шкрто, тако проклето нестално, оно скровиште од којег је бежала само да би му се осветнички вратила и у које
се сломљена враћала сасвим сигурна да ће већ следећег трена из њега побећи главом без обзира, управо и неумитно у пакао исте оне ћелије, оковане истим оним окнима кроз које је зурила ка свему што јој значи последња утеха, а утехе ниоткуда;
И тада и потом, њено лице, каткада туробно, каткада чило, и свакако нашарано оштрим сечивом грча, цветало је стрпљењем својственом особи која зна оно нешто блиставо и страшно, остатку света недокучиво и сувишно, том скученом остатку још скученијег света одвећ тривијално, оно нешто о чему све и да има са ким не жели да проговори и зато – ћути. Њено лице нашарано оштрим сечивом грча …
Тих дана и потом, он је беспрекорно увремењено одрађивао своје професионалне обавезе, сакривен иза гомиле рукописа које је око себе подизао као утврђење од папира и тишине. Разговоре није иницирао, нити их је продубљивао када су морали бити започети, опсесивно их држећи унутар садржаја службене комуникације и ни макац ка тајанственим пространствима приватног, макар се радило и о количини шећера у кафи или пуком субјективном доживљају тренутних временских прилика. Када је било шанси, и не ретко када их није било, напуштао је канцеларију на дуже време, одлазећи без изговора било где, само што даље од тог туробног амбијента ишчекивања нечег несвакидашњег, оног нечег што је зацело морало остати нејасно и тескобно како би уопште могло опстати. Слутио је однекуд да својим неделикатним поступцима добрано доприноси не само оснаживању
Argus Books Online Magazine # 12 37