ефекат не све присутне, зацело и на
њу, сасвим изненадивши старог
друга из редакције, отклопио је
хартију и започео:
– Замислите, нисам заборавио.
Хвала свима. Замислите то… Зар је
уопште примерено славити у овим
годинама? Но, добро, добро –
узвратио је на једногласан потврдни
одговор присутних – не
противуречим, ето, не противуречим,
ако ни због чега другог, а оно, због
ових речи – замахао је у том часу
високо руком у којој је држао бели
лист хартије – које ми је даривао мој
друг. Дозволите, молим вас, мало
пажње, желим да вам прочитам ову
сјајну мисао, тако примерену мени,
дозволите молим вас.
Жамор утиша а аудиторијум поста
позоран.
– „Научио сам да је свака журба
узалудна и сваки немир јалов;
свеједно се дочека све, свеједно се
открије смисао или бесмисао свега.
Свеједно човјек обиђе читав свој
круг. Па нашто онда толика журба.“ –
завршио је свечано и поновио личну
захвалност другару.
„Боже, опет сам пожурио. Бирао
сам поклон према сопственом
аршину, а не слављенику“, помислио
је у трену.
„Како ово припада мени, уствари“,
прошапутала је за себе.
Петицом је одкејивао аплауз. Са
свих страна се чуло: „Сјано“,
„Фантастично“, „Бриљантно“…
однекуд и „Чија је мисао у питању?“
– Владан Десница, драги моји.
Владан Десница…
„Ех, пролећа моја, да ли вас је
икада било?“ – питао се безгласно
већ јако узнемирен гужвом у
скученој петици, на спрату једне
крушевачке установе у култури. „И,
где је остала моја виолина? Је ли
икоме засвирала, икада после…“
Отварао је врата своје канцеларије,
верујући да ће први закорачити у њу.
Напротив…
Argus Books Online Magazine #12
Знате, колега, слављеник је већ
обишао читав круг – обратила му се
са очигледном зебњом.
– Признајем… – одговорио је
шкрто.
– Није, дакле, узалуд? – усудила се
опрезно даље заведена
неодређеношћу његовог одговора.
– То јест, шта?
– Овај коментар.
– Признајем.
– И ја.
– Шта признајете ви?
– Није узалуд.
– Не разумем.
– Тја, садржај вашег поклона се
односио на сваког од нас, помало, зар
не?
– Хоћете рећи, и на вас?
– Тако некако.
– Заборавите, колегинице –
покушао је да затвори дијалог – није
ми то била намера.
– Некоме се укаже на журбу
доцкан, онда када је круг затворен и
сваки смисао позно увредљив –
наставила је игноришући свесно
његову намеру.
– А некоме…?
– Погађате. Некоме би се то могло
догодити на време. Али, како све то
предузети? Како се супротставити
најжилавијем корену свом,
најснажнијем аспекту себе онда када
свако супротстављање представља
пуцањ у лични идеал? Зар не
мислите да се таквим одустајањем
повлађује лицемерном хедонизму
властитих слабости? Кукавичлуку
које вас потом довека прогања?
– Не мислим. Уосталом… – застао
је и замислио се зурећи кроз прозор
ка нејасним обрисима градских
кровова.
– Уосталом?
– Има ли затворених кругова?
– Рекло би се да ревно читате
рукописе који чекају на коректуру.
Исувише ревно. Канда су вас већ
ударили у главу – добацио је бркати
колега са суседног стола. – Ако тако
39