ustanem ali ne uspeh onako kako sam želeo da to izgleda, šmekersko-frajerski već to ispade krajnje kretenski nespretno uz oborenu pepeljaru sa još neugašenom cigaretom. Srećom niko se ne zapali, a ja uspeh da zapazim jedan minijaturni pomicaj kraja punih Ljudmilinih usana što osmeh nagovestiše.
Sve ostade na tom započetom osmehu i ubrzo zvuci njenih visokih štikli u odlasku počeše da stvaraju ritam u mojoj glavi.
– Konobareee, molim te donesi još jedan konjak. Čekaj, nek bude dupli da ti ne dosađujem često – rekoh, vraćajući sebe u kojekakvo radnosposobno stanje. Sad je došao red na moju cigaretu uz konjačić i poslednju pripremu opreme. „ Kodak“ film je tajna večeri, koju izvukoh kao mađioničar iz šešira, sa svim onim raskošnim bojama koje će ovekovečiti veče što obećava. Bio sam spreman kao nategnuta struna, zadovoljan sobom i situacijom u kojoj sam se našao. Naoružan željom za dokazivanjem krenuh laganim korakom ka ulazu u dvoranu da zauzmem poziciju pogodnu za kibicovanje i škljocanje dolazećih gostiju. Trebalo je opravdati onu reč koju su u poslednje vreme sve češće pridodavali fotografu.„ Ekskluzivni – fotograf“. Da, da, ja glavom i okom ovim mojim fotografskim.
Nekako nenamerno uhvatih sebe kako mi pogled traži Ljudmilu po sali koja je već poprimala finalni izgled. Negde u uglu je videh kako nekim momcima govori gde da postave cvetne dekoracije fantastičnog izgleda. Zasad je sve izgledalo besprekorno, pomislih, a kako će biti kroz koji sat? Samo treba biti strpljiv i sve će stati na svoje mesto. U Rusiji i kad stane na tuđe, ljudi misle da je to sudbina te se i ne bune nešto preterano. Bend započe da prebira po dirkama i žicama nekakav tihi jazz a mladić na saxu započe nekakvu temu koja mi se na tren učini poznatom. Mozak mi je bio zauzet nekakvim računanjem i brojevi su preovladavali. Na primer, koji li broj cipela nosi Ljudmila? A brushaltera? Sve se svodilo na jednu temu i improvizovanja na istu... Je l’ udata? Zašto sada pored nje nema nekog kavaljera, ili bar nekog koji bi odglumio tu obaveznu ulogu u takvim prilikama? Ma sve ove misli su posledica onog jakog strujnog udara što se dogodio nakon njenog dodira kolenom. To mi se još nije događalo, pomislih prisećajući se mnogih dotadašnjih kolena i drugih delova ženskog tela. Čudo. Prosto nekakvo čudo se dogodilo. Treba samo spreman dočekati neko novo čudo koje, kako je krenulo, sigurno tu negde u blizini vreba ne bi li me obuzelo. Jebote, je l’ to mene onaj konjačić ovako izluđuje pre početka, ili? Ah, da evo i prvih gostiju što hitaju uzbrdo po mermernim stepenicama. Kadrovi počeše da se nižu i nastade moj svet, svet u kome sam se ja osećao kao riba u vodi. Kadrovi, a na njima osmesi, pozdravi, bogati buketi, uštogljena gospoda obučena s ukusom i bez njega, namerno prenaglašeni dekoltei, šminka u velikim količinama i neizbežna zvezda večeri, naša slavljenica. Ni sekundu nije izlazila iz mog vidokruga. Ovaj moj film, čiji sam ja režiser, je imao glavnu ulogu. Samo jednu i masu sporednih, za mene apsolutno nebitnih. Osmeh nije silazio s njenog lica. Na momente zagonetan i u retkim slučajevima iskren. Uglavnom službeno-namešten. Kao da je nešto pritiskalo zvezdu večeri, i nije joj dozvoljavalo da se prepusti atmosferi koja je iz časa u čas bivala sve urnebesnija. Onaj s početka priče „ tamada“ je vodio program iskusnim potezima davno odrađenim u sličnim situacijama. Zdravice su se nizale... Pojedinci su čitali svoje govore, ne znajući meru, želeći da zadive prethodne i ostanu u sećanju. Uhvatih sebe u razmišljanju kako mi mozak precizno recenzira takve slučajeve ne udubljujući me i ne prevodeći mi rečeno. Kadar za kadrom i snimljeni
Argus Books Online Magazine # 12 29