boxa na stalcima u mojoj omiljenoj portretnoj šemi takozvanog rasejanog osvetljenja za posebne želje, da kažem, posebnih ljudi. Bez njih ni jedna ovakva svečanost ne može da prođe, a to uvek treba iskoristiti. Mislim, za posebne ljude posebne usluge po naravno posebnim cenama.
Usput pozdravih se s mojim starim prijateljem Jurijem, šefom restorana koji me upozna sa glavnim kelnerom gde se na brzinu dogovorismo o našoj saradnji koja bi donela obostranu korist. Tako je to u sveri usluga kojima smo mi pripadali.
Sve se dobro zna i svi putevi su davno pređeni, naglabanja suvišna, pogledi i pokreti, mimike unapred dogovoreni i sve zvuči kao dobro naštimovan instrument spreman za celovečernji koncert. Ono prvo zadovoljstvo od učinjenog i osećaja što neku vrstu pozitivne treme nosi, kao da ću u ringu nastupati boksujući, obuzme me na tren ali me glas iza leđa brzo vrati u stvarnost. Bio je to Ljudmilin glas. Oboje se pogledima dogovorismo da sednemo za onaj mali stočić na kome se raširila moja oprema. Samo nekoliko njenih koraka pređenih ispred mene i njen miris oduzeše mi prisebnost i hladnokrvnost u koju sam se kleo tih godina. Mislio sam da takvi udari groma što žensko može da proizvede ne postoje u stvarnosti. U filmovima, poeziji, literaturi možda... U stvarnisti? Ne... Samo na tren se metarski dugačak razrez na njenoj haljini priotkri nešto više i sevnu bedro leve noge, bome ništa slabije od blica na foto-aparatu. Bio sam bukvalno zaslepljen koji delić sekunde. Mislim da je sve te psihofizičke izmene na meni i Ljudmila iskusno primetila čekajući da i sâm sednem naspram nje. Njene noge su već bile prekrštene, rez na haljini nabrekao, a u ruci cigareta neupaljena. Pripalih joj mojim starim zipom što svojim smradom benzina ne uspe da naruši raskošni miris zagonetne naučnice i sedoh sa rečima.
– U uvo sam se pretvorio. Vaša želja je za mene zapovest! – Prve reči, što izgovorih, susretoše se s blagim osmehom i pogledom što se u našem narodu čudno naziva „ ispod oka“. Povukla je dim, udahnula i krenula tiho izgovarati nekakve reči što ja na prvi mah ne shvatih iako sam sa ruskim odavno bio na ti. Nije ni čudo što ne skontah o čemu je reč jer je ona izrekla nekakvu latinsku frazu što se u njenom svetu verovatno izgovara pre upotrebe fotografa u svrhe u kojima se inače fotografi upotrebljavaju. Onda je krenula u apsolutno nepotrebno objašnjavanje stvari koje se tiču samo mog posla i onoga šta bi ona želela da joj ostane kao uspomena. Sve sam odslušao kao kreten mašuči glavom ne postavljajući čak ni nekakava potpitanja, što se postavljaju onako reda radi. Na momente je izgledalo da Ljudmila vodi monolog samo njoj potreban, ali mi ne promače i neka vrsta njene nesigurnosti. Verovatno uzbuđenje pred nastup, pomislih. Kad nas konobar u mimohodu upita da li smo za neko piće ona brže-bolje izgovori srceparajućim tonom „ konjačić“.
– I meni takođe, – nadovezah se verujući u izbor dame u crnom. Minutu, dve, dok konobar donese „ konjačić“ mi ne progovorismo ni reči trudeći se da nam i pogledi odlutaju, na primer prema piksli i cigareti što izgaraše poslednjim žarom.
Konobar nas usluži i mi nazdravismo nemo gledajući se. Muzičari su već polako počeli da se pripremaju u drugom delu sale gde se nalazio i omanji podijum na kome će verovatno i biti pravljena nekakva predstava koju je Ljudmila zamislila. Nekako isuviše brzo konjak nestade u njezinoj čaši i ona krenu da ustaje ali kako su joj noge bile u prekrštenom položaju slučajno joj se dogodi dodir njenog kolena o moje ispod stola. Kao da elektronski udar velike jačine prođe kroz moje telo ni sam ne znam zašto. Probah i ja da
Argus Books Online Magazine # 12 28