polja, koji je išao preko Ajderove drage i Staretine, tražeći kapiju na Šatoru. Drugi pravac napada išao je putem Crni Lug-Peulje-Grkovci, i dalje prema Grahovu, Maleševcima i Isjeku, a onda se račvao na dva mentalna kraka, tražeći kapije u polju i na Ujilici Treči napad je išao iz dva pravca, preko Uništa i Velikog Bata, s jedne strane, i iz Knina sa druge strane, pokušavajući da obuhvate i pronađu kapije na Deralima i Tromeđi. Obično niko iz Saveta nije morao ni da se pojavljuje; mreža zaštite i odvraćanja bila je izuzetno jaka i složena, neprobojna. Međutim ovaj put Sivi čovek upozorio me je da očekujemo izuzetno snažan napad, najači do sada. Zato sam odlučila da direktno preuzmem odbranu, nisam želela ništa da rizikujem i prepustim sudbini. Ipak, od svih iz Saveta, ja najbolje poznajem ovaj kraj, i najača sam ovde-njegova energija me hrani i jača.
Vratih se u svoje telo, bilo je divno ponovo punim plućima osećati sve mirise Šatora. Nisam mogla odoliti, izuh patike i pružih noge u jezero. Hladna planinska voda slala mi je talase energije i zadovoljstva kroz telo. Ovde, na 1500 metara nadmorske visine, energija je prosto prštala, iz jezera, okolnih vrhova, stena, šuma, tekla je mojim krvotokom poput beskrajne reke. Malene vile šatorice ciknuše od sreće i bućnuše za mnom u vodu. Golicale su mi stopala i nožne prste, počesmo zajedno da se smejemo, čvrsto rešene da ne dozvolimo nikakvoj nečistoj sili da ovo sveto mesto ugrozi. Njihovi dodiri nisu bili samo šaljivo golicanje, osećala sam da mi daju snagu, jer Šator su neizmerno voleli, ta planina je njihovo dete-bile su tu prisutne još davno, u hodnicima vremena, dok se Šator tek stvarao i kao mlada planina uzdizao iz krečnjaka... zasadile su mu bujne šume, darovali mu prekrasno jezero. Udahnule su mu život i lepotu.
Osećala sam da tama počinje da kulja, da trulo crno prekookeansko srce Pentagona i Langlija šalje svoj otrov, da on teče kroz bolesni, crni krvotok, željan da zarazi sve, da porobi ceo svet, i ovaj svet i druge svetove; da otključa sve vilinske kapije i pronađe vilinski svet, da nađe i svetove iza svetova, sve do bezimenih dimenzija i dvorca Mračne kraljice, i da prigrabe njenu konačnu i neopozivu moć, a onda da izazovu i Boginju i samog Tvorca; da sruše vreme i prostor i život i smrt, da sve ponište i stvore iznova; nove beskrajne svetove u kojima će oni biti gospodari a svi ostali robovi. Tama je kuljala, polako se uspinjući uz padine Šatora. Ali čekale smo zlo potpuno spremne. Mislila sam ne samo na vile, mislila sam i na njega. Želela sam da ga zaštitim, da noćas ima miran san, da sanja samo moje usne, moju kosu, oči, moje telo, naš večerašnji susret, da sanja mirno i detinje bezbrižno i da ne oseti bljutavi i pogani trag zla.
Nasmeših se. No pasaran noćas, gospodo.
Sutradan sam stajao ponovo u ečernjem sutonu ispred opustelog Doma kulture. Da li je sve bilo samo san? Da li mi je ponovo vreme izmicalo, curilo nepovratno kroz prste? Još sam se sećao njenih blistavih očiju i toplih, mekih usana, ali njene crte lice kao da su mi već izmicale iz sećanja. Nisam mogao više da joj se setim ni imena, ni prezimena, ma koliko pokušavao. Nešto na D, čini mi se? Dragana, Danica, Dara, Darija? Pitao sam za nju jutros u selu i gradu, ali iz mojih nemuštih opisa niko nije mogao ništa da zaključi. Mada... kao da su ljudi nešto znali, naslućivali, kao
Argus Books Online Magazine # 12 19