"Немојте да дирате
јабуку до гроздобера ,
после како хоћете.
Кажите старцима да је
овде јабука."
"Хоћемо!". повикаше
деца.
Однекуд наиђе
Првослав звани Првош на
коњу и подозриво
осмотри кочију и,
нарочито, јелене. Било
му је несхватљиво да су
јелени усред села тако
мирни. Одмах је знао ко
је у кочији.
"Ладо мила, Јарило,
децо мила, хвала што
сте нас походили.
Хоћете ли да се нечим
окрепите? Има вина,
медовине, сувих шљива и
хлеба, има свега..."
"Хвала, стари",
захвалише се. “Дабог вам
је послао јабуку и ми смо
је посадили. Чувајте је!
Деци смо све рекли."
Остајте здраво, имамо
још посла".
Цимнуше узде и
отперјаше.
***
Довече је староста
сазвао веће стараца.
"Браћо, обрати се
присутнима, "јутрос су
нас походили Лада и
Јарило, Дабогови
изасланици. Подарили су
нам јабуку. Посадили су је
насред утрине, зато то
место треба оградити и
прогласити градином.
Одмах сутра!", био је
изричит староста.
Бранило, Завиша,
направите лотре ,
повежите их и оградите
сеоску градину.
"Разумемо, старосто", узвикну Бранило, сав горд што је
управо њему поверен тако важан задатак.
***
Сутрадан су Бранило и Завиша, два највиђенија момка у селу,
прво опцртали простор око јабуке, измерили корацима дужину
обима, трудећи се да то буде правилан простор дужине и
ширине око двадесе