шалићу се и
преживећемо. Али да
заборавим нећу. Као што
не могу да заборавим онај
дан када си одлучио да
одеш у војску.
– Добро, да ли си
нормалан! – дрекнуо сам,
док смо шикали треће по
реду испред драгстора у
Ра-ковици.
– Ма, хоћу да завршим
то, па да се зезамо к`о
људи. Спаковао сам
гомилу књига за читање,
пролетеће!
– Па добро, подржавам
ако тако мислиш. Јел
имаш везу?
– Јеси нормалан,
одакле мени веза. Где ме
баце, баце ме.
– Е до курца.
– Шта знам, после ћемо
да пијемо и да се зезамо.
И да се женимо, бемлига.
Уосталом, увек сам био
озбиљнији од тебе, ред је
да први одем у аскару.
– Екстра... чекај да
разгрнем ову армију
напаљених пица, жељних
удаје, док разговарамо.
Ја ћу да избегавам док
год могу. Да ли чујеш
како ми шиште јаја за дуг
овој држави? Мислиш да
ће негде да ти убележе
што су ти појели годину
дана живота?
– Па, ти бар ниси био
човек који је гледао да се
по сваку цену окористи...
– Одрасло се. Време је
да почнем. Ајд, жив био.
Ако је неки ћар, завршили
смо са ратовима. Изгубили све смо битке. Иди,
да прегураш... ионако си
увек носио те шиптарке,
сад ћеш сам да ускочиш у
чизме, да још више
сјебеш ноге. Такви њима
требају...
– Жив био.
Онда смо наставили причу у другом смеру. Ако се добро
сећам, а не сећам се, анализирали смо нови албум Ника Кејва
„Хенријев сан”. Чекај, немогуће. Албум се појавио четири године
раније... можда смо се само присећали добрих тренутака, док је
Кејв завијао у позадини, и док смо ми љуштрили некакву ракију у
зиму пред потпуни распад државе. Кога, уосталом, заболе...
Сањао сам, Џо. Стајао си насред отвореног пута. Сањао сам, Џо.
Руке подигнуте ка небу, пена на устима... Брате, моја шоља је
празна и немам ни динара.
Ништа није било истина. Не мислим на песме, него на дијалог.
Истина је само добро медијски пласирана лаж. Истина је да су
нацисти победили. А није била истина да нема више ратова и да
је опасност прошла. 4(t,4/4/