и дан-данас су угледне
личности у својој земљи.
И немој да сереш да
постоји виши циљ, јер то
је прљава, гнусна
гебелсовска лаж. И не
преваљуј преко уста реч
„правда”. Бумеранг је
уследио у септембру, две
године касније. Нисам се
радовао, а није ми баш
било ни криво.
И тако сам седео,
пијан као дупе, и претио:
„Сиђите доле, да вам
јебем мајку!” Међутим,
када су ме позвали из
војног одсека, нисам
отишао. Пусти причу. Не
знам да ли је вредело да
смо били храбрији. Чини
ми се да би било исто и
да би се све ускоро
завршило, као што и
јесте.
У сећању ми је остало
и то брдо у Раковици,
звано Стражевица. Сваке
ноћи бивало је засуто
невероватним количинама
експлозива. Наводно,
испод њега је била
смештена војна база.
Скотови су га ударали
бомбама, дан за даном,
прљаве, поремећене
свиње. Али га срушили
нису. Стражевица не сме
пасти.
Тако се ја сећам, а ти
можеш да ме ухватиш за
курац, па да ти га
одсечем, ако процењујеш
да нисам у праву. Пушку у
руке нисам узео.
Преживео до данашњег
дана, за разлику од
многих дивних људи.
Довољно да себе сматраш
срећним човеком. Веруј
ми.
Станко Стаменковић, рођен 6. априла 1977. у Београду.
Завршио је Техничку школу