Stanko
Stamenković
*
Али смрт вреба у овој нашој вољеној вукојебини, иза ћошка,
притајена, крвава. Смрт вреба за нас што чекамо ништа док они
збрињавају себе или своје усране потомке, наказе, као да је син
Николе Пашића посејао прљаво семе по целој Србадији. Сви ти
Динкићи, Ђелићи, Ђулићи, Дулићи, Шутановићи, Тадићи и
Брадићи. Сав тај високообразовани олош, што само крв и паре
сања. Глупи смо као курац, зар је стварно довољно да неко обуче
одело, па да помислимо како он није силоватељ, пацов, лопов,
убица и прљави говнар са копитама у седлу пламеног коња
апокалипсе новог поретка? Моју и твоју крв, Мићо, и наше паре
волели су и воле да узму, нека их сатре сав свети божији гнев.
Спремали су нам силовање, да нас казне за оно што нисмо ни
тражили, ни скривили. Ах, ти пацови, размножени из посејаног
семена Слободана Милошевића. Тај шљам који ни гневни Јехова
не био могао да спере са лица овог страшног места на које нас је
Велика Промисао сместила. Господе, како су нас зајебали! Исусе,
Алаху, Вишна, како су нам продали велика, длакава