moj daleki potomak, možda sto godina kasnije od sada. On je u velikim
nevoljama, nekava ga zla sila progoni i zato je stalno zabrinut. Glava me
zaboli od tih slika… Sve to traje po nekoliko časova, a onda me mladić
pozdravi i sve odjednom nestane, a ja se vratim u stvarnost, tamo gde
me ti ostaviš…“
Aleksa je ućutao. I dalje je gledao negde daleko, kroz prozor.
„Mislim da imaš prekognistčke vizije. Možda si vidovit. Trebao bi te
vizije početi zapisivati, dok ih ne za-boraviš!“ Vučko ga je gledao
ozbiljno i nekako ushićeno.
„Šta da zapišem, kad mi ništa od toga nije jasno? Previše je to za moju glavu. Mislim da ludim, ako već nisam potpuno razum izgubio…“ rekao
je Aleksa tišim glasom.
„Da li se sećaš šta mladić govori?“
„Priča čudne stvari. Mislim da me na nešto upozorava, ali ne shvatam
šta. Kaže mi da od mene zavisi budućnost i da mi je on može pokazati,
ali je ne može promeniti… Kaže da mu je zabranjeno da se meša. I gleda
me nekako sažaljivo, sa razumevanjem… Mislim da je iz neke još dalje
budućnosti, možda hiljadu godina od danas. Toliko je napredan. Toliko je
obrazovan. Ali, priča u zagonetkama, koristi reči koje uopšte ne razumem…“
„Da li ga pitaš da ti razjasni?“ pita Vučko.
„Nekad pitam, ali tada sve postaje još nerazumljivije… Zato samo
ćutim, gledam i slušam…!“
„E, moj Aleksa, da znaš samo šta bih sve dao da mogu i ja to da vidim!“ uzviknu Vučko. „To je… to je… toliko zadivljujuće!“
„Noćas mi je pokazao prelepu devojku, duge, crne kose… Rekao mi je
da ću je uskoro videti i da ću se zaljubiti… A onda mi je pokazao… onda…
onda…“ Aleksa je zaćutao.
„Šta?“ pitao je Vučko.
Aleksi krenuše suze i obrisa ih nadlanicom. Onda je iznenada ustao i
prišao prozoru. Hteo je da ih sakrije! Vučko je posmatrao kako se muči,
kako mu se tresu mišićava leđa. Htede da ustane i da ga nekako uteši.
Aleksa se naglo okrenu, pogleda ga, činilo se, s mržnjom, i reče:
„Nemoj nikad više o ovome da me pitaš! Nikad više! Ne želim više o
tome da pričam!“
Onda Aleksa dvaput brzo trepnu, činilo se da su mu se trepavice jedna
za drugu zalepile i pokušava da ih razdvoji, jasno je to Vučko zapazio.
Nakon toga Aleksino lice ponovo promeni raspoloženje. Opet se smešio i
veselo gledao, ali Vučko je znao da je to gluma. Aleksa je navukao staru
masku i zatvorio se.
„Dokle ti misliš tu go da sediš, ajde, oblači se, idemo dole da jedemo
i da pijemo, pa da idemo na vašar!“, reče Aleksa i napusti Vučkovu sobu.
Vučko je sedeo, tužan, zamišljen.
E, moj jadni, nesrećni prijatelju, prošaptao je u sebi. „E, moj, jadni
Aleksa…!“ Ponovio je glasnije.
2.
Laki nije ispuštao iz ruku knjigu Nikodija Stefanovića.
Čitanje je započeo prelistavanjem i traženjem stranica na kojima se
spominju njegovi preci. Potom ga je pokolebao stil pisanja paroha Nikodija Stefanovića. Skakao je sa teme na temu, započinje, pa ne dovršava, da bi se na narednim stranicama vraćao tome…
Argus Books Online Magazine
14