Josif Grubović
Vapaj duše
Kiša je dobovala po zastakljenoj verandi. To ga je podsetilo, podigao
je lepljive prste sa tastature, lenjo odgurnuvši miša, i naglo se
primakavši prozoru. Stan je bio omalen, rustičan, memljiv, i njemu
samom odvratan. Pružio je ruku, kao po navici, da otvori prozor, ali je
brava bila pokvarena i taj je prozor, kako je bio nisko postavljen, bio
privučen, pritisnut ivicom stola već duže vreme, cela jedna strana,
visokog trpezariskog stola stola se naginjala na njega. No to ga nije
obeshrabrilo, krenuo je prema dugom kuhinjskom stolu na kome se
nalazio komad skorelog hleba i dve dogorele sveće, pošto se često
dešavalo da zbog kvara na dalekovodu nema struje, pogurao je stočić
malo napred i eto tek, našao se skoro napolju. Hladan vazduh ga je
zaplahnuo, skoro ošamutio, podsetio na prethodno mamurno jutro i još
jednu pijanu noć. Nagnuo se nad njime koliko je dugačak i gornjim
delom tela, skoro pravolinijski se pružio, skoro rizikujući da ispadne, no
kako je bio omanjeg rasta i nezgrapne figure i nije mogao celim telom
da prođe kroz njega. Tako da je to radio sa velikom sigurnošću, skoro
toreadorski, ako u tome može biti ičega teatralnog.
Vratio se za radnu stolicu računara. Stojale su dve poruke na ekranu.
Obe su bile od juče i obe su bile od Maje. Počešao se po bradi, osetio je
kako ga blago striže dva ili tri dana stara brada, toliko se nisu videli.
Otrčao je do kupatila i pogledao se u ogledalo nad lavaboom.
- Ne izgledam dobro - promljao je sebi u bradu, a zatim glasno
ponovio kao da sam sebi povlađuje - dva, tri kila gore i biće u redu.
Stvarno tih dana niti je izgledao, niti se osećao kako treba. Koščato
lice, mali kvrgav nos, isturena špicasta brada su još više došli do
izražaja zbog gubitka težine.
- Kakav grabljivac! - pomisli u sebi podsećajući se na dokumentarne
filmove o orlovima. Da toliko je sam sebi počeo tih dana ličiti na
grabljivu ptičurinu, kakvog usamljenog lešinara koji je izgubio dosta
vremena kružeći i leteći oko svoje žrtve dok se krupnije gamadi ne
sklone sa lešine. To se odnosilo na njegov odnos sa Majom. Toliko je
čekao, naginjući mesecima ili tačnije koliko je precizno izračunao 234
dana da joj izmami osmeh, da se pomeri sa rada na štandu i bude sa
njom na prženju krompirića u lokalnom restoranu u kome su radili.
Napokon je dobio taj premeštaj kako bi joj se približio da bi se ona
delikatno izmakla i napravila dogovor sa šefom smene o promeni radnog
vremena tako da im se više ne preklapaju. To ga je strašno pogodilo.
Nije ga pogodilo kao smrt brata. Mada se svejedno zlosutno preklopilo.
Saobraćajna nesreća u kojoj je izgubio život njegov brat, mlađi deset
godina, leteći na skuteru pod točkove automobila. Jedino je njega
imao. Takve stvari nije ni poredio. Ali ih je poredio po intezitetu
osećanja, možda samoće koju je u tom trenutku osećao.
- Maja, intezivna crnka, duge kose, ne preterano lepa, ne preterano
privlačna, dovoljno glupa da me zavoli - mislio je, kružeći po obodima
stana i zaobilazeći nameštaj, opet podsećajući sebe na kakvu ptičurinu.
Argus Books Online Magazine
136