Pohvalio je doma?icu za kulinarske veštine, a na navaljivanje doma?ina da proba i gibanicu, uzeo je par?e, prelomio ga na dva dela i sa
obe ruke prineo ih o?ima: „Jedite, o?i, najedite se!“ rekao je, pra?en
veselim smehom Luke i Slavke.
Luka je pri?ao o nameštenju u parohiji, o ljudima u Laki?ima, o
teškom i siromašnom životu. Nekako, usput, on pomenu i praznoverje,
pravdaju?i to neobra-zovanoš?u i izolovanoš?u. U Lakiju se oglasi alarm,
te ga upita:
„Kakvo praznoverje? Veštice, vradžbine i duhovi?“
„Pa, mogu re?i, sve zajedno… Ovde ima žena koje, kobajagi, skidaju
?ini…,“ odgovori Luka.
„Da li poznaješ neke od tih, takozvanih, veštica?“
„Pa, hipoteti?ki govore?i, veštice se kriju, tako da one nisu opšte
poznate. Kad nekome u ku?i stoka ugine, ili suša prepolovi useve, taj
obi?no ne ide kod veterinara, ili kopa bunare na njivama, nego za svoj
gubitak okrivi samo njemu poznatu vešticu, i pomo? trazi od vra?are
koja otklanja ?ini. One, navodno, nisu veštice, nego beli magovi koji otklanjaju zle ?ini. Ja, naravno, u te stvari ne verujem!“
Laki se zamisli, pa oprezno upita: „Da li ti je poznata familija Simonovi??“
Paroh ga ozbiljno pogleda. Nastade neprijatna tišina, i Laki požali što
je pitao. Slavka se tiho izgubi iz sobe.
„Simonovi?a nema ovde, u Laki?ima,“ po?e Luka. „Ima ih, koliko je
meni poznato, tamo prema Loznici, u Nedeljicama i Brezjaku, nisu brojni, možda nekoliko ku?a… Ali…,“ tu zastade, premišljaju?i se, ali
odjednom, iznenada odlu?ivši, nastavi: „…Naslu?ujem zašto postavljaš
ovo pitanje. Ime Simonovi?a je, na neki na?in, povezano sa tvojom
porodicom, i to još od davnih vremena, još od Aran?ela Laki?a, i njegovog sina Alekse…“
Laki se u sebi zapita odakle Luki taj podatak i Luka to primeti.
„Sad ti moram re?i i ono što nisam hteo, jer vidim da se ?udiš.“
„Poznat mi je jedan deo naše porodi?ne istorije i ime Simonovi? igra
u njoj veliku ulogu,“ re?e Laki.
Luka se zamisli, pa po?e da pri?a.
„Pitao si me za prethodnog sveštenika Nikodija Stefanovi?a. On je
rukopoložen za paroha u ovoj crkvi, neposredno pred Drugi svetski rat,
1941. godine. Bio je to neobi?an ?ovek, ne?u da kažem loš sveš¬tenik,
taman posla, živeo je sa ovim narodom u teško vreme, najpre rat, pa
onda komunisti, u svakom slu?aju, teško vreme i za njega i za crkvu. Ali,
bio je, tražim prave re?i, ?ovek otvoren za neke stvari, koje nemaju
veze sa verom. Eto, na primer, vešti?arenje. Rekao bih da je verovao u
postojanje takvih stvari…“
„Kako si to zaklju?io? Jesi li ga poznavao?“ pitao je Laki.
Luka je ustao, otišao do ormana, i sa njega skinuo veliku kartonsku
kutiju. Doneo ju je i stavio na sto.
„Nikodije Stefanovi?,“ nastavio je Luka Jevremovi?, otvaraju?i kutiju,
„napisao je knjigu od petstotina kucanih strana, pod nazivom ’Letopis
Laki?ke parohije’, koju sam pronašao na jednom skrovitom mestu u
crkvi. Najpre sam mislio da je to pravi letopis. Opisuje vreme od
izgradnje crkve. Kad sam je celu pro?itao, bilo mi je jasno zašto je Nikodije ovu knjigu sakrio. Pored silnih, ta?nih podataka o is-toriji crkve i
ovog kraja, koji imaju istorijsku vrednost, ima i delova teksta, zbog kojih
bi paroh Nikodije Stefanovi? bio, u najmanju ruku, raš?injen.“
A rgus Book s Onl i ne Magazi ne
15