Ту се мало замислих и о својој жељи да се доживотно новчано обезбедим радећи као владин службеник за срећу . Међутим , сума коју су нудили никако није звечала испразно . Напротив ! У исправност оваквог промишљања увери ме следећа реченица о срећи : „ Није срећа у томе да се чини оно што се жели чинити , већ у томе да се воли оно што се мора чинити “. Опет помислих на младу библиотекарку , јер право говорећи , упркос томе што није била нека лепотица била је предусретљива , те сам као свака мушка свиња пожелео с њом нешто да учиним иако тада нисам знао да , ето , није срећа да се чини оно што се жели чинити . Глуви библиотекар ми се све мање свиђао јер је на моје питање да ли ми може препоручити неки приручник о срећи једноставно , да извините , прднуо . Придавао сам такво понашање његовој глувоћи претпостављајући да људи који не чују и нису свесни те своје мане те искрено верују да и други не чују довољно добро па тако себи дозвољавају и испаде попут поменутог . Помислио сам , такође , како није уопште лепо од мене што осуђујем човека који вероватно има проблема са лошим варењем кад је познато да свима здравље попушта са годинама и да је велико питање шта ћу ја , када будем на његовом месту , учинити . Можда ћу се , опростите што морам да употребим ту ружну реч , унередити баш кад ме неко буде молио да му препоручим како да успе у животу . Тада осетих колико не познајем себе и вероватно да никада себе нећу до краја ни упознати . Мада , можда са педесет и осам хиљада евра годишње могу да ангажујем најбоље психотерапеуте који ми могу помоћи да бар делимично решим тај проблем . То ме мало орасположи , али није трајало дуго , јер библиотекар поче да отреса свој велики црвени нос . Радио је то врло спретно , увежбаним покретима : прислонио би кажипрст на леву ноздрву па снажно дувао кроз десну и обрнуто . Умрљане прсте би потом педантно чистио од тих излучевина тарући их о корице нове књиге коју ми је управо пружао . Притом ми се пожали да је алергичан на књиге , да је од прашине коју оне скупљају и вируса који шире идући од руке до руке , добио астму , бронхитис и коњуктивитис , ако сам добро запамтио . Додао је и да би најрадије запалио све књиге овог света , али би онда заглавио у затвору и остао и без ово мало плате којом издржава болесну жену и троје деце , од којих је једно ометено у развоју . Затим поче да плаче и истовремено лупа песницом о сто не престајући да отреса натечен бубуљичав нос на исти начин и јадикује како није заслужио да се то баш њему деси . Ко зна докле би та какофонија трајала да се ја не сетих оне легенде о једином , одистински срећном човеку , дакле природно срећном а не професионалцу , који је у нашој несрећној земљи живео пре десетак векова .