Мноштво јаких руку обрнуше ме потом на стомак , притиснуше ми лице уз под , па ми , чупајући ме и ломећи ме , свезаше руке иза леђа .
Крајичком ока видех како двојица специјалаца хватају Арчија у мрежу . Желећи да му помогнем , покушах целим својим телом да се истргнем из чврстог „ загрљаја “. Међутим , осетих снажан и болан ударац у главу . Истог тренутка изгубих свест ...
Пробудио сам се седећи свезан на столици . Испред мене налазио се празан зид обасјан јаком и белом светлошћу која ми је отпозади пржила потиљак . Осетих нечије кораке како ми се приближавају иза леђа . На зиду преда мном појавише се сенке тројице људи .
-Знаш ли да сте ти и твоје колеге својим „ шкработинама “ дигли народ на револуцију и да ћете због тога данас платити својим главама ? – упита ме један од њих у дубоком басу .
Покушах да се окренем , али ноге ми беху чврсто свезане и приковане за столицу и под .
-Ко сте ви ? Где сам ? Захтевам да ми кажете , одмах ! – викао сам ка зиду .
-Полако , полако ... – говорио је исти дубоки глас – овде ми постаљамо питања , а не ти .
Три сенке на зиду нису се мицале . Изгледале су као да су слика са пројектора , а не одрази живих бића .
Исти глас је наставио да говори : -Све смо ти дали : стан , сталан посао , девојку , пријатеље , кућног љубимца ... Међутим , теби то није било довољно . Желео си да нас јавно критикујеш и исмеваш нас ! Желео си равноправност у овом неравноправном свету ! Будало !
-Ја сањам ... Сигурно , ово је сан ! – јецао сам . Осетих потом укус крви у грлу . Загрцнух се и искашљах таман испљувак на зид .
Истог трена рефлектор се угаси и ја осетих да су ми руке и ноге слободне . Устах полако са столице па стадох да се осврћем око себе . Сем металног кревета и једног решеткастог прозорчета високо на зиду , ничег другог није било у тамној и хладној просторији . Стајао сам насред затворске ћелије , и даље убеђен да је све то само мој сан .
46