-Андрија ! Андрија ! – нечији пригушен глас ме је дозивао .
Приђох гвозденим вратима од ћелије не бих ли га боље чуо .
-Ја сам , Давид ! Чујеш ли ме ? – глас мог пријатеља беше већ јаснији .
Давид се очигледно налазио у ћелији покрај моје . -Ето и мене у твом сну ! – казах му . -Успели смо друже , успели ! Чујеш ли све те људе како нам кличу ? Коначно су сви нашу сатиру схватили озбиљно ! – као да је бунцао .
Са улице до нас допирао је хук гомиле . Сенке су биле у праву . Покренут нашом сатиром , народ се заиста дигао против њих .
Желећи да боље чујем повике с вана , стадох непосредно испод ћелијског прозора . Извивши врат ка горе , посматрао сам праменове сунчевих зрака који су , оцртавајући се кроз решетке прозора , падали даље на тамне зидове моје тамнице . Одједном се на каменој површини зида појавише многобројне сенке , покретне и пуне живота , другачије од сенки оне тројице .
Издвојивши се из масе , један глас је нешто узвикивао на мени потпуно непознатом језику . Ношен читавом револуционарном атмосфером надолазећих промена , народ је одушевљено и хорски понављао исте те речи за њиме . И колико год сам се трудио да препознам неку реч , нисам у томе успевао . Народ је изражавао своју вољу на мени туђем језику .
Очекујући да ћу се сваког тренутка тргнути из сна , схватао сам полако и сигурно да су наша сатира и наши снови ипак постали наша јава . Међутим , никако и нипошто у нашој Србији .
47