Међусобно охрабривање и бодрење полако је уступало место мучној малодушности и горком незадовољству учињеним . Након једне отворене и изузетно жучне полемике , двојица наших другова напустила су рад на сајту . Временом је и Давид у потпуности дигао руке од уређивања сајта , док сам ја постављао по један чланак на петнаест дана . Полако и сигурно гасио се пламен наше „ Ватре “.
Присећајући се свега , ухвати ме нека туга и жал за нашим сновима . „ Давид је толико оптерећен да подсвесно жели чак и да настрада због свог писања , само да би доказао себи и другима да вреди ! Али , није ово време за такво страдање . И добро је да је тако ...“, покушавао сам да мислим трезвено . Након више од пола сата ходања коначно стигох у стан . Пред улазним вратима од стана чух Арчијево радосно лајање . Ушавши у стан , поиграх се мало са њим , па му дадох нешто да једе . Раскомотих се и потом отиђох до кухиње да приставим себи чај . Након тога сео сам за компјутер да проверим да ли ми је Давид послао своје афоризме на мој мејл . Успут сам приметио да се Арчи узнемирио . Када год би неко долазио код нас , он би на увек исти и бескрајно симпатичан начин почео да јури свој реп и савија и диже врат , након чега би закевтао . Све то учинио је и сад .
Паде ми на памет да ће вероватно газдарица , која ми иначе редовно доноси рачуне за комуналије , навратити да ми преда „ честитку “.
У том , неко зазвони на врата . Арчи се необично склупчао и шћућурио на каучу . -Добар пас ! – довикнух му . Очекујући газдаричин широк осмех , отворих врата од стана . Међутим , као у неком кошмарном сну на мене се , уз вику и дреку , сручи гомила униформисаних људи са „ фантомкама “ навученим преко својих глава . Из све снаге прострех се леђима на под . -Наш си ! – дрекну један од специјалаца .
45