Радована сам упознао пре четири године . Сећам се да сам на адресу библиотеке у једном граду у унутрашњости чији је он био управник , послао причу која поред тога што је била „ преплављена “ хуморним сценама , књижевних квалитета није имала . Ипак , ушла је у зборник . Након тога уђох у редовну Интернет преписку са њиме . Изузетно ми је пријало упорно ласкање тадашњег председника жирија . Иако је често била провидна и банална , Радованова хвала ме је мотивсала на даљи рад . Након пар месеци од изласка зборника радова са књижевног конкурса Радован дође неким послом за Београд . Тада смо се и лично упознали . Нико ми никада о себи није био испричао толико колико је то тада учинио Радован .
-Ено слободног стола ! Предлажем вам да седнемо и мало се одморимо уз кафу . Ноге знају прилично да отежају од „ јурцања “ за књигама ! – рекох раздрагано , покушавајући тиме да мало развеселим свог замишљеног и видно утученог пријатеља .
Упоран у својој малодушности он понови тихо : -Ма , нисам ти ја неко друштво ...
Седосмо за сто смештен тик испод степеништа које је водило ка горњем нивоу хале . Да конобар ретко посећује своје радно место уверила нас је овална пепељара препуна опушцима и многобројне пластичне чаше изврнуте по столу . Хтедох да помогнем Радовану да се раскомоти и скине капут са себе , међутим он ми измакну своје згурено тело . Потом седе за столицу не скинувши ни капут ни ранац са себе , ваљда желећи тиме да ми покаже да нема намеру да се ту дуже задржава .
-Пишеш ли још ? – упита ме . -Покаткад . -Читаш ли ? -Кад год нађем времена . -Значи и једно и друго ретко . – закључи он . Нисам имао намеру да му противуречим . Био је у праву . -Радите ли још у библиотеци ? – упитах га . -Не . -У пензији сте ?
23