Не стигох ни да га погледам , само к ’ о жаба пред змијом изустих : – Али , нисам ја ништа лоше мислио , господине ... – Шта ти ту мени „ господине “!? Нисам ти ја никакав господин !.. Имам у кући читав чопор гладних уста . Треба ми бар пет -шест векни ... А ти се ту погађаш за једну-две , цењкаш се к ’ о на пијаци ! Губи се да те не опаучим једном !...
Ја брже-боље пут под ноге , да не кажем савих покорно реп и само се , на моју несрећу , накезих – к ’ о луд на брашно !
И би шта би ! Нека сенка се надви над презнојаном тиквом и јекну ми у ушима туп ударац ... Не знам ни како ни зашто , само , паде ми мрак на кестењасте очи и – отпутовах у блажени рај ...
* * *
И рај је „ три-са-три “, веруј ми , брале мој . Какве сам само сличице глед ’ о о срећним , ситим , негладним временима , кад смо бравце и крмачице ’ ранили помињама , што мирисаху од кукурузног брашна и укусног црног ’ леба , натопљеног масноћом са судова ... То беше месо !... Па , кобасице од мангулице , од метар у пару ... А тек шункице , предње и задње , натенане сушене ! Заборавих црно винце , фрушкогорско ! Милина једна !...
* * *
–’ Ајде , деко , доста сте били у несвести . Ено , бака чека врућ хлеб – угледах познато љупко лице пекарице милога гласића . И одмах јој – све опростих . Устадох и кренух с кезом на образима . Не знам зашто .
Ви ’ ш , прика мој , шта уради од човека ова криза , светска парализа . Не знам да л ’ да плачем ил ’ да се смејем , к ’ о луд на брашно . Дође ми да од среће беспаричке вичем улицом : Живела скупоћа !
Не стигох ни да га погледам , само к ’ о жаба пред змијом изустих : – Али , нисам ја ништа лоше мислио , господине ... – Шта ти ту мени „ господине “!? Нисам ти ја никакав господин !.. Имам у кући читав чопор гладних уста . Треба ми бар пет -шест векни ... А ти се ту погађаш за једну-две , цењкаш се к ’ о на пијаци ! Губи се да те не опаучим једном !...
Ја брже-боље пут под ноге , да не кажем савих покорно реп и само се , на моју несрећу , накезих – к ’ о луд на брашно !
И би шта би ! Нека сенка се надви над презнојаном тиквом и јекну ми у ушима туп ударац ... Не знам ни како ни зашто , само , паде ми мрак на кестењасте очи и – отпутовах у блажени рај ...
* * *
И рај је „ три-са-три “, веруј ми , брале мој . Какве сам само сличице глед ’ о о срећним , ситим , негладним временима , кад смо бравце и крмачице ’ ранили помињама , што мирисаху од кукурузног брашна и укусног црног ’ леба , натопљеног масноћом са судова ... То беше месо !... Па , кобасице од мангулице , од метар у пару ... А тек шункице , предње и задње , натенане сушене ! Заборавих црно винце , фрушкогорско ! Милина једна !...
* * *
–’ Ајде , деко , доста сте били у несвести . Ено , бака чека врућ хлеб – угледах познато љупко лице пекарице милога гласића . И одмах јој – све опростих . Устадох и кренух с кезом на образима . Не знам зашто .
Ви ’ ш , прика мој , шта уради од човека ова криза , светска парализа . Не знам да л ’ да плачем ил ’ да се смејем , к ’ о луд на брашно . Дође ми да од среће беспаричке вичем улицом : Живела скупоћа !