– Ваљда се сме питати . Сваки дан нешто иде горе – покушах мирољубиво решити ствар . Но , погрешна процена . Тера ме сâм ђаво !
– Нисмо га подизали још од лане ! ’ Оћеш да га купиш !? Заустављаш ми процес рада , одразиће ми се на плати ...
Ех , брале , нисам очекив ’ о тако бурну реакцију младе мрзовољке , па ни очигледну двосмислицу . Само изустих , к ’ о кривац пред судом :
– Али , госпођице , само сам пит ’ о , не желећи да Вас увредим , или , не дај боже , испровоцирам – кол ’ ко Вам данас кошта ... Знате , дуг је месец , а висок датум ... Криза парализа влада . Немам посла ... Сваки други дан купујем хлеб , да растегнем мало динар ... Јуче је био онолико , а данас колико ? Видим у новинама пише ...
– А што читаш новине ? Ваљда си мислио : висок је месец , а далеко датум – добаци један паметњаковић из гомиле , на шта се присутни засмејаше к ’ о луд на брашно .
– Ама , пустите човека да пита , и ја не знам више пошто је хлеб ! – стаде у моју одбрану једна фино заобљена грађанка , са булкама у образима , процветалим шминком , сва мирисаво ушмурана .
Би ми криво , не због оног мангупа са воловском кајлом око врата , него због неукусног , примитивног обраћања на „ пер ту “ лепотице иза полице , којој се приметно одсликаваху две расне „ погачице “ испод провидне беле блузе . ( Ех , што нисам млађи , па да јој при ’ ватим двосмислицу ! Овако , мог ’ о бих јој бити деда !)
И да не дужим – купим ти ја некако две векне од цели ’ пола киле , што би рек ’ о Сремац . Некад векнетине беху стварно од два и три килограма , нарасле к ’ о жуте камарице и мекане к ’ о душа ! Па кад човек загризе фину браонкасту хрскавичаву корицу , у ’ вати га милина од укуса и мириса чистог брашна сремскога ... Најзад , дохватих се на излазу спасоносног свежег зрака , кад нагази ме некакав рмпалија :
– Куд си навро , матори шмокљане ? Ниси ти једини гладан , знаш ?
– Ваљда се сме питати . Сваки дан нешто иде горе – покушах мирољубиво решити ствар . Но , погрешна процена . Тера ме сâм ђаво !
– Нисмо га подизали још од лане ! ’ Оћеш да га купиш !? Заустављаш ми процес рада , одразиће ми се на плати ...
Ех , брале , нисам очекив ’ о тако бурну реакцију младе мрзовољке , па ни очигледну двосмислицу . Само изустих , к ’ о кривац пред судом :
– Али , госпођице , само сам пит ’ о , не желећи да Вас увредим , или , не дај боже , испровоцирам – кол ’ ко Вам данас кошта ... Знате , дуг је месец , а висок датум ... Криза парализа влада . Немам посла ... Сваки други дан купујем хлеб , да растегнем мало динар ... Јуче је био онолико , а данас колико ? Видим у новинама пише ...
– А што читаш новине ? Ваљда си мислио : висок је месец , а далеко датум – добаци један паметњаковић из гомиле , на шта се присутни засмејаше к ’ о луд на брашно .
– Ама , пустите човека да пита , и ја не знам више пошто је хлеб ! – стаде у моју одбрану једна фино заобљена грађанка , са булкама у образима , процветалим шминком , сва мирисаво ушмурана .
Би ми криво , не због оног мангупа са воловском кајлом око врата , него због неукусног , примитивног обраћања на „ пер ту “ лепотице иза полице , којој се приметно одсликаваху две расне „ погачице “ испод провидне беле блузе . ( Ех , што нисам млађи , па да јој при ’ ватим двосмислицу ! Овако , мог ’ о бих јој бити деда !)
И да не дужим – купим ти ја некако две векне од цели ’ пола киле , што би рек ’ о Сремац . Некад векнетине беху стварно од два и три килограма , нарасле к ’ о жуте камарице и мекане к ’ о душа ! Па кад човек загризе фину браонкасту хрскавичаву корицу , у ’ вати га милина од укуса и мириса чистог брашна сремскога ... Најзад , дохватих се на излазу спасоносног свежег зрака , кад нагази ме некакав рмпалија :
– Куд си навро , матори шмокљане ? Ниси ти једини гладан , знаш ?