11 | Page 18

ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ
Кол ’ ко паметан беше онај што је први рек ’ о : „ Смеје се к ’ о луд на брашно !“ Је л ’ тај прикан био млинар , пекар или обичан грађанин – не знам , закључи сам , брале мој , издиваниће ти деда Панта све натенане .
Одем ти ја , к ’ о и сваког боговетног дана , у пекарицу на ћошку ; то ти је собичак „ три-са-три “. Осмотрих где у ред да станем , ал ’ тога ни за лек . Куд ћу , шта ћу , покуњим главу . Гушим се од људског воња . Чекам и пиљим у младу теткицу пекарицу , с белом кецељицом . Све се надам – ословиће ме . Ако је још добро расположена , све зависи како је ноћ провела , можда се посрећи да ме упита , к ’ о стару муштерију , једну од ретких птичица пред истребљењем : „ Како сте , деко , одјутрос на ову жегу ? ’ Оћете л ’ мекши или тврђи хлеб ?“ Но , жељена љубазност се отопи са лањским снегом и остаде само нељубазно крештање : – ’ Ајде , гукни деда .! Видиш кол ’ ки народ чека ! Ниси једини ... Остадох без речи ... Она мени тако , мени , који сам члан Кризног удружења за заштиту исцеђених потрошача ! Жалићу се тамо ... неком . Какве само зверчице начини од људи ово глобално прегревање џепова !
„ Биће ту још лепих речи које здраво дижу температуру на августовској пасјој жези “, помислих као нормалан грађанин моје драге , назови-нормалне земљице , те покушах прекинути лепојку :
– Дајте ми векну , векницу ... Овај , извин ’ те , а пошто Вам је данас ?
– Па , пошто би била , матори ? Како се усуђујеш да питаш ? Не правим ја цене ... ’ Ајде , видиш , народ чека !... – испали читав рафал продавачица ка моме поносу озбиљног купца , са статусом социјалног случаја пред замрзнутом пензијом , у демократској земљи Недођији . Разочарано закључих : од занимања продавца она има само слово П .

ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ

Кол ’ ко паметан беше онај што је први рек ’ о : „ Смеје се к ’ о луд на брашно !“ Је л ’ тај прикан био млинар , пекар или обичан грађанин – не знам , закључи сам , брале мој , издиваниће ти деда Панта све натенане .

Одем ти ја , к ’ о и сваког боговетног дана , у пекарицу на ћошку ; то ти је собичак „ три-са-три “. Осмотрих где у ред да станем , ал ’ тога ни за лек . Куд ћу , шта ћу , покуњим главу . Гушим се од људског воња . Чекам и пиљим у младу теткицу пекарицу , с белом кецељицом . Све се надам – ословиће ме . Ако је још добро расположена , све зависи како је ноћ провела , можда се посрећи да ме упита , к ’ о стару муштерију , једну од ретких птичица пред истребљењем : „ Како сте , деко , одјутрос на ову жегу ? ’ Оћете л ’ мекши или тврђи хлеб ?“ Но , жељена љубазност се отопи са лањским снегом и остаде само нељубазно крештање : – ’ Ајде , гукни деда .! Видиш кол ’ ки народ чека ! Ниси једини ... Остадох без речи ... Она мени тако , мени , који сам члан Кризног удружења за заштиту исцеђених потрошача ! Жалићу се тамо ... неком . Какве само зверчице начини од људи ово глобално прегревање џепова !

„ Биће ту још лепих речи које здраво дижу температуру на августовској пасјој жези “, помислих као нормалан грађанин моје драге , назови-нормалне земљице , те покушах прекинути лепојку :

– Дајте ми векну , векницу ... Овај , извин ’ те , а пошто Вам је данас ?

– Па , пошто би била , матори ? Како се усуђујеш да питаш ? Не правим ја цене ... ’ Ајде , видиш , народ чека !... – испали читав рафал продавачица ка моме поносу озбиљног купца , са статусом социјалног случаја пред замрзнутом пензијом , у демократској земљи Недођији . Разочарано закључих : од занимања продавца она има само слово П .