Ања Десница III-1, 17
О ОБИЧЊАЦИМА И ОБИЧНИМ РЕЧИМА
Како постићи и објаснити нешто што ми сматрамо иновативним, кад су сви већ све
рекли, питају се многи који би хтели нешто да ураде, а не могу пошто не знају како. Ако
смо жељни промене, морамо наћи начин да се изразимо а не чекати да то неко уради
уместо нас. Ми морамо да нађемо ону праву реч која ће остати за вечност, која ће се
урезати и неће избледети. Морамо наћи речи која се неће изгубити у бескрају обичних
речи којима смо окружени.
Шта су уопште обичне речи и зашто вам свима саветујем да их се клоните? Зашто
нам је ускраћено нешто ефективно и постојано зарад једноставности и брзине и гомиле
набацаних слова које ништа не значе? Обичне речи су мале, тихе, досадне и неприметне;
баш као и људи који их користе. Нису направили промену, нисте их ни приметили.
Провлаче се и завлаче свуда где не треба и увлаче у наше животе, као какви црви што
кваре јабуке. И људи и речи. Само да би се они осећали боље. Јер логично, сваког
обичњака ће мучити што је обичан, те ће сваког ко му се на трен учини посебним пробати
да умањи у очима других. И исто је тако са речима. Једна обична, безвредна реч ће својом
једноставношћу убедити сваког да је живот такав каква је обична реч. Површан. И све те
међусобно исте, испразне речи могу бити утишане. Ја их не чујем, зато што нећу и не
желим. Не чујем ни површне и зле људе, не чујем ни површне и покварене речи. Шта ја
заправо хоћу? Хоћу да се речи не троше олако, хоћу да знам да ме неко воли кад ми то
каже, хоћу да неко зна да ми је битно кад замолим. Хоћу да оно што кажемо, заправо буде
битно и да неко заправо мари. Хоћу да могу да уживам у разговору у ком се не ради о
време /t`