Марко Ракоњац III3, 17
У ПОТРАЗИ ЗА СВЕТЛОМ ТАЧКОМ НА КРАЈУ ТУНЕЛА
На младима свет остаје, кажу наши. Овом реченицом се служе људи који су за ово
друштво учинили шта су могли, а сада је дошао крај. Служе се и они који су свој живот
промашили, а прекасно је да сада нешто мењају. А, шта ћемо са неодговорним људима
који не признају и не дозвољавају да се призна ова реченица која би требала да служи као
основа за напредак друштва?
На обичне речи више немам право. Цензура је свуда и слобода говора сведена је на
минимум. А ја млад. Спреман да урадим било шта, а не знам ни шта се од мене очекује. Не
дешава се ово први пут, наравно. Када су пре шеснаест година студенти схватили да
немају право на обичне речи, човеку на врху пирамиде није било свеједно када је чуо оно
„'Ајде да запалимо!”. Али, ако погледамо данашње услове живота у овој земљи, видећемо
да ни такве речи овом друштву не могу донети лепшу будућност. Медијски мрак, људи
затворени сами у себе, од избора до избора преживљавају и надају се променама. Старији,
искуснији људи не могу да нађу начин да се боре против овог зла. Шта онда треба да
радимо ми који смо млади и којима живот тек куца на врата?
На ово питање, све чешћи одговор бива оно чувено: „Бежи одавде у бели свет, да те
виде.”. Да ли је то једино решење? Не могу да тврдим. Могу да се трудим. Али, изгледа да
је моја нада за ово друштво све мања и мања. Видим само људе како уморно ходају
бескрајним тунелом, надајући се да ће се светла тачка појавити једног дана. Присутан је
само осећај туге и безнађа, али, ја верујем да хоће.
17