Први ред столица резервисан је за познате задњице.
Горан Иванковић
А Ф О Р ИЗМ И
Мојим чековима је
хладно.
Без покрића су.
*
Да ли знате како се
врши харакири? –
упиташе осуђеника
привезаног за електричну
столицу.
Имамо велике рачуне
за струју.
*
Наш хор пева као
један...
који се једино и
чује.
*
Свецу је пажљиво
одсечена глава.
Да се не оштети
ореол.
*
Језик му је бржи од
памети.
С обзиром на његову
интелигенцију за
то и није неопходан
брз језик.
*
Хоспитализовани
лудаци не могу да
гласају на изборима.
Довољно се лудирају
у болници.
*
Мајстор ми није
добро наоштрио
тестеру.
Показао са му зубе.
БОЛНИЦА НА КРАЈУ СТРПЉЕЊА
Пре неколико дана моме оцу је позлило. Не знам да ли је гледао вести на телевизији, или
му се слошило од нечега другог, тек - човек је стар и хронично је болестан, али тога дана
му је било посебно лоше. Онесвестио се у свом стану и тако је непокретан лежао и када
сам га затекао. Пошто сам му пришао, отворио је очи, али је био дезоријентисан, као
неки министри у ресору који први пут преузимају. Брзо сам се латио телефона у намери
да позовем хитну помоћ. Добро, та здравствена служба се зове хитна, али само да је
добијете телефонски, потребна вам је читава вечност.
Коначно ми се неко јавио: „Па, да ли му је баш толико лоше?“, „Да ли је блед?“, „Које
лекове пије?“„Колики му је пулс?“, била су су само нека од питања која су ми постављали
с друге стране линије, да сам се осећао као студент медицине на испиту који уопште
није спремао. Преклињао сам их да, ипак, дођу, пошто сам ја само сликар, а часове прве
помоћи у средњој школи нисам баш пажљиво пратио.
После четрдесет пет минута, који су трајали као кад испитује професор физике, па молиш
Бога да не стигне до тебе, стигли су људи у белим мантилима. „Ух, добро, је“ помислио
сам, „ипак су предухитрили оне у црним оделима“. После рутинског прегледа, одлучили
су да оца превезу у ургентни центар. И ја сам се својим аутомобилом упутио у тај здравствени
објекат у којем је, када сам стигао, било више људи него на половини мечева прве
фудбалске лиге - заједно.
У ургентном центру, иначе, чека се на преглед код првог лекара толико да неки пацијенти
у међувремену и оздраве. Тада схватиш значење изреке да „време све лечи“. Први
лекар, интерниста, код којег смо ушли, непокретан отац на покретном болничком кревету
и ја, није могао да утврди разлог очеве слабости, па нас је упутио код колеге хирурга. Ни
он, међутим, није био био сигуран у дијагнозу, па нас је послао кардиологу. Како је очево
срце и даље куцало, овај лекар ми је рекао да идем и куцам код нефролога. Специјалиста
за бубрежне болести нас је, међутим, проследио ортопеду, који је констатовао да отац
није пацијент за њега, па нам је написао да идемо до неуролога. Нисам ни знао да медицина
има толико специјалиста, и да код свакога треба чекати минимум сат времена. Тог и
наредног дана гурао сам покретни кревет са оцем по ходницима и лифтовима, из једне
зграде у другу, са спрата на спрат, од уролога, до гастроентеролога, од радилога, до
инфектолога... – све док нисам залутао и стигао у мртвачницу – код патолога.
Због свега доживљеног, одлучио сам да идемо право код психијатра - овога пута због
мене!
Александар ЧОТРИЋ
Ђорђе Оташевић