Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 95
Заборавио би боје,
да није наших
очију.
Нестао би у тами,
да није наших
несаница.
Изгубио би се у себи,
да није наших
сјећања.
Када смо долазили,
град је капао
са наших трепавица.
Да се препозна,
да се прочисти
у нашим погледима.
САЊАМ
Сањам,
то идем стазом покрај Врбаса,
од Ребровачког до Новог,
а поред мене пролазе лица
која ме не примјећују
и која не распознајем
у сумаглици дана
без свитања и сутона.
А онда,
окрећем лице према води,
и у њеном зрцалу јасном
поново видим сва драга лица
што ми се смијеше иако пате,
иако чезну као сад и ја
док сањам стазе
и слушам жубор,
као да чујем гласове оних
што су све ближи
иако вријеме и пространства
хоће све више да их удаље.
88