Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 94

Из живота, ко из снова,
благо такну струне крова
прсти душе, чежње зрнца;
бити ријеч, људска, ведра,
бити ток и бити седра
удубљена усред срца.

ДОМ МЕ ДАЛЕКИ ГРИЈЕ
Притисло сјеверно небо,
вјетар пахуље вије,
у мени ипак сунце –
дом ме далеки грије.
И видим, као на длану,
башту нам грли ријека,
а клупа испред куће
самује и на нас чека.
Уз кућу пуже бршљан,
вири кроз мутна стакла,
ох, дуго га, дуго није
дјечија рука такла.
Мршти сјеверац лица,
а моје – још се смије,
лист ме бршљнанов такну,
дом ме далеки грије.

КАДА СМО ОДЛАЗИЛИ
Када смо одлазили
град се држао
за наше т