Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 59

Богданић (1996) назива комуникатори, а с друге примаоци порука,
посежу за екстралингвистичким и паралингвистичким техникама
кодирања жељених порука.
Осим конвенционалних језичких техника утјеловљених у лингвистичком арсеналу морфологије, синтаксе, семантике, прагматике и
плејаде сродних и интердисциплинарно конструисаних научних поља,
људска комуникација почесто захтијева додатни, етерични адендум и
недокучиви елемент за поптпуну интерпретацију. Лингвистички
гледано, модел преношења поруке иде по ходограму фонолошког
паковања жељеног садржаја којег говорник, служећи се апаратуром
датог језика, артикулише са већом или мањом разином интерпрета21
билности у смјеру саговорника који посежући за већ постојећим
знањем о свијету (енг. schema) тзв. екстралингвистичким елементима,
уклапа примљене поруке и на контекстулано прикладан начин врши
њихово декодирање. Да би се дошло до јасног дешифровања,
комуникацију је потребно усмјеравати по параметрима кохерентности и
кохезије. Лингвистичка семантика ова два појама сврстава у подкате22
горије свеобухватнијег термина повезаности. Кохезија представља
обликовни јасно устројен сегмент повезаности док се кохерентност у
већој мјери веже за садржину дате поруке. Схватање садржине било које
поруке може знатно зависити и од већ поменутих паралингвистичких
елемената као што је говор тијела, гестикулација и други елементи
нелексичког или невербалног комуницирања.
Систем и сама реализација кумуникације представља најзамршенију
а у исто вријеме најсавршенију дјелатност људског рода. Језик као
основна алатка остваривања дискурсне дјелатности, често је дефинисан
и редефинисан а тако и посматран са различитих концептуалних тачака.
Друштвена аспектуалност дискурса може се подупријети и дарвинистичким схвата