Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 49

чиме је тај дух био заокупљен. И сам стил којим је ово сјећање
забиљежено удаљава нас од дјечака ка приповједачу, па и самом аутору.
Приповједач је исто толико свјестан ефекта своје приче колико и аутор.
А у том тајном споразуму почива рјешење нашег проблема.
Током цијеле приче назире се један елеменат који би се могао
назвати елементом безименог. Манганова сестра, која је повод
патњама овог «младог Вертера», нигдје не бива именована, као да
њено име није ни важно. Она је слика, дух који се указује сасвим
неочекивано и потпаљује ватре које никада раније нису горјеле.
Она као да и није стварна, на што се указује оном свјетлошћу која
је увијек, на неки чудан начин, обасјава, истичући њену, готово
божанску природу. То је идеализовани лик који постоји тек у
духу дјечака и чије име не значи ништа. На исти начин, и сви
емоционални потреси остају безимени иза онога «нисам могао
рећи зашто.» Међутим, тиме се ништа не губи, него се, управо
супротно, казује и више од онога што је могуће рећи ријечима. Те
празне просторе безименог, које приповједач, у дослуху са
аутором, оставља, треба да испуни читалац. Њему је остављен
простор да из онога што му је насликано на површини дође до
унутрашњег уз помоћ властитиог искуства. А у том
неименованом простору почива неизрециво.
Дакле, непоузданост приповједача, који нас својим «ја» тек заварава,
у овом случају у потпуности служи сврси Џојсовог ефекта. Од самог
почетка, од тренутка када се у дјечаку запали она искра, све је усмјерено
ка једном једином осјећању и настојању да се оно на неки начин
објасни. Иако га дјечак љубоморно чува