Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 48
трчим» у контексту неког романа увијек прави разлику између онога
који трчи и онога који о томе говори, јер причање о нечему значи
временску, а тиме и искуствену одијељеност. У горе наведеном
примјеру, онај који говори богатији је од онога који трчи управо за
искуство трчања.
На исти је начин приповједач Арабије богатији од заљубљеног
дјечака за једну игру таштине. Иако је немогуће утврдити тачну
временску дистанцу између приповједача и онога «ја» из саме приче,
међу њима свакако постоји разлика. Та се разлика најлакше уочава у
другачијем степену искуства. Наиме, поставља се питање да ли је дјечак
заиста у стању да препозна своја осјећања и да их сведе под појам
таштине? Да ли је он у стању да види себе и да препозна све оно што се
у њему збива? У тренутку епифаније он свакако нешто доживљава и то
јесте одређена врста спознаје али она, до момента записивања сазријева
и постаје спознаја пр