Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 37
МАСТУРБАЦИЈА
Пацијент једног нашег пријатеља, годинама након што га је супруга
напустила, мастурбираo би само уколико измаштава слике интимне
историје проживљене са супругом. Након што му је бивша жена
изненадно смртно страдала у аутомобилској несрећи, главе размрскане
и поломљених удова, он је неколико пута био готов да престане са том,
како ју је назвао, манијом, али му то још ниједном није пошло за руком.
СЕЋАЊА
Манојлу Савановићу
Нама, којима је сећање на то лето у граду тишина и мрак,
фотографије које су нам показивали, приче које су нам причали, не би
ли се сетили тог лета у граду, ништа нису значиле. Наше гласове, на
магнетофону, нисмо могли да препознамо, јер наше сећање, сећање нас,
који смо тог лета, напосе бенсединима, џанком, алкохолом и разним
алкалоидима, и напосе мешањем бенседина, џанка, алкохола, марихуане
и разних алкалоида, не би ли уништили сваку помисао да би се некад
могли сетити нечега, макар и најблеђег комадића тог лета у граду,
припадало је неком другом. Наше сећање – постојано ништавило; наша
свест, распрштена. Одскора, међутим, Олга тврди да се сећа неких
ствари, сећа се нечег-неког, каже, премда несигурно, понеке
фотографије, тврди, може да се сети, понека прича, ту и тамо, осветли
јој памћење, сећа се тог лета, премда кроз маглу, каже, спремна на сваку
могућу консеквенцу, на сваку замисливу и незамисливу к